Od utopija su nam ostale samo zastave

U dokumentarnom filmu iz 2016. godine „Život i filmovi Kena Louča“ reditelj prilično detaljno i iskreno opisuje najteži period koji je nekako prošao tokom druge polovine 1980-ih.

Od dolaska torijevaca na vlast, državnog novca za umetnost od društvenog značaja je bilo sve manje, ne zato što je tako moralo biti već zato što je odluka bila zasnovana na ideološkim pobudama liberalno kapitalističkog tipa.

Louč je, u momentu uslovljenom manje novcem a više potrebom za radom i iskazivanjem stavova, u pozorištu postavio dramu Džima Alena „Perdition“ (neka bude „Večno prokletstvo“).

Fabula koja se bavila saradnjom cionističke vrhuške sa nacistima u Budimpešti krajem Drugog svetskog rata, zapravo je bila uporedna optužba britanskih sindikalnih vođa koje su četrdesetak godina kasnije prodale svoje članstvo klasnom neprijatelju za karijernu i materijalnu dobit.

No, ono što se imalo direktno videti na sceni bilo je suštinski tačno a faktički liberalno, bilo kakva jevrejska krivica je bila i ostala (moram preventivno na istaknem, kako i ja ne bih bio kamenovan, da sam po genetskom sastavu 25% Sefard) veliki „no, no“, i Louč se, zapravo, naivno izložio histeričnim strelama odapetim iz svih zamislivih rovova.

Tada je započela vrlo opipljiva muka prehranjivanja petočlane porodice, i Louč kaže da je najniže pao kada je na isteku osamdesetih režirao reklamu za „MekDonalds“.

Ceo niz događaja nam govori štogod o kapitalizmu koji vas prvo šutne na zemlju, time izazove frustriranost koju okrećete ka izdajnicima iz svojih redova, da bi kada se posvađate sa svima spremno ponudio ruku spasa, prljanja duše i samomržnje.

Iako je na najvidljivijem nivou sumrak filmske karijere Kena Louča obojen levičarskom agitacijom, njegova podslojna opsesija jeste tema izdaje.

Danijel Blejk bio je ostavljen na vetrometini od strane socijalne države u koju je celog života verovao.

Glavni junak filma „Žao nam je što smo vas propustili“, pak, u časnoj nameri da kao poslušni šraf u izrabljivačkom sistemu konačno podari svojoj porodici trenutke luksuza, zapravo je postao ubica intimne sreće i poveo sebe i svakoga ko mu je blizak u propast (ili, u gorepomenuto „večno prokletstvo“).

Sada, u završnom činu, može se reći, trilogije, filmu „Stari hrast“, Louč i njegov redovni scenarista Pol Laferti vraćaju se u 2016. godinu u kojoj se završava odumiranje nekada živahnih rudarskih gradova na severu Engleske.

Kuće se prodaju za desetinu originalne cene sumnjivim firmama za manipulaciju nekretninama registrovanim na Kipru, mladež bez perspektive tumara po sokacima sa pit-bulovima na labavim povocima, a u poslednjem pabu, naslovnom „Starom hrastu“, vlasnik T. Dž. Balantajn (Dejv Tarner) naliva pivom nekoliko preostalih mušterija i često pomišlja na davne dane kada je ugostiteljski objekat bio epicentar solidarnosti tokom rudarskog štrajka 1984. godine.

A onda, u gradić autobusom biva istovareno desetak porodica izbeglih iz Sirije…

Započinje društveni ples razbuđenog čovekoljublja kod jednog dela meštana, i fašizma kod drugih; ljudski eksperimentalni pacovi, povezani dubokim ličnim vezama, grizu se u memljivoj laboratoriji koja odavno nije predmet interesa nadrinaučnika što su je izgradili.

Dvadesetogodišnja Sirijka Mara (Ebla Mari) – fotografkinja kroz čiju životnu priču dobijamo detaljan uvid u izbegličko iskustvo, kao i razloge koji ga čine neizbežnim – jeste putinofilski košmar, dok paralelno na optuženičku klupu postavlja i izjednačava Bašara al-Asada i islamističke fanatike.

Ipak, Louč koristi Maru – moglo bi se reći, etički diskutabilno – ne mnogo drugačije nego što je to nekada davno činio sa oportunističkim gadovima u drami koja ga je umalo sprovela do večne propasti, kao ključ za otvaranje brava sopstvenog društva i virenje u prostorije koje nije prijatno istraživati.

Ako sve ovo zvuči previše programski, valja napomenuti da film sadrži malu ali ključnu dozu magijskog realizma, kojim autori kao da podvlače tezu o lavirintu užasa u kojem se nalazimo, odakle nas može izbaviti samo upliv fantastike.

Ali, smislene fantastike pomešane sa stvarnom prošlošću, kada smo se borili za utopiju.

Kako god, obratite pažnju na liniju priče sa junakovim životinjskim ljubimcem.

A kad smo već stigli do mitskih bića i pojava, ne mogu da ne pomenem kadar sa kraja filma, kada na paradi britanskih rudarskih sindikata preko jednog velikog barjaka možemo uočiti stidljivo prebačenu zastavicu Jugoslavije.

Zaista, ništa osim zastava nam i nije ostalo.

Ali, neka ih.

Neka plaše.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.