„Odbojkot“ bez dobrog razloga

„Šta mu je?“, zbunjeno su odmahivali glavom od Kluba književnika do KC Grad, da bi mnogi sekundu kasnije spuštali pogled, pod pritiskom griže savesti i tragajući za oprostom zato što i oni nemaju tako istančan i fino podešen etički sistem. No, zaista, šta mu bi?

Da pokušam da rekapituliram, te 2019. godine na predfestovskoj konferenciji za medije pojavio se novi član umetničkog odbora, ponosni potpisnik paramuzičkih hitova sa naslovima poput „Turbulentno“, „Rekord sam oborila“ ili „Paralizuj me“ (lični favorit – mislim, naslov).

Valja se prisetiti da su u tom trenutku u vremenu beogradske ulice svakog vikenda bile, eh, paralisane umereno masovnim građanskim protestima, možda i poslednjim krikom pobune „šetača“ iz devedesetih.

Uznemiren nastupom uspešnog kompozitora, „pročačkao“ sam malo po umetničkom odboru i shvatio da sam inicijalno primetio samo vrh ledenog brega, te da se na spisku nalazi još nepodobnih: gradskih funkcionera (od vrste koja za par filmskih kritika – ili pre „kritika“ – na sajtu Radio televizije Vojvodina dobija svakog meseca sto hiljada dinara), režimskih tviter ratnika, lica zaposlenih na Pinku… Rekoh sebi, neka bojkot FEST-a bude moj čin pobune, i to u okviru životnog poziva.

I, kada bi svaki kulturni radnik postupio slično, kada bi svako uperio prstom ka jednom konkretnom problemu, mogao bi se stvoriti talas pobune koji će delati uporedo sa uličnim dešavanjima. Pa zatim, u simbiozi. Naravno, nisam bio toliko naivan da mislim da će se nešto nalik tome i desiti. Svejedno, unutrašnji osećaj je bio blagotvoran za stanje tela i duha.

Nastavio sam sa inaćenjem narednih nekoliko godina, u jednom tekstu ga upoređujući sa solilokvijem koji Fred Vord izgovara u filmu „Sajgon“, o „plovidbi po moru govana i odabiru jednog po čijem pitanju se nešto mora učiniti“.

Za to vreme, ulice su osvojili putinoljupci, režim je shvatio da će putem produkcije stotina besmislenih televizijskih serija kupiti ćutanje dramskih umetnika, umetnički odbor FEST-a je svake godine bio kraći za jednog nepodobnika što je postepeno vodilo ka eliminisanju direktnog povoda za bojkot, koliko god da su suštinski razlozi bili ne samo živi već sve veći i jači, hranjeni našom inertnošću…

Priznajem, umorio sam se, i kao što mi je u februaru 2019. nekakav etički nagon naložio da saopštim urednici kulture da me ne akredituje za FEST, sada mi je neki drugi, konformistički glasić šapnuo da je bilo dosta. Od 2023. godine nadalje, blagotvorna „pneuma“ će morati da dahne na neki drugi način.

* * *

Dakle, program FEST-a… Sa Danasove liste najboljih dvadeset filmova prošle godine, i na FEST-u će se moći pogledati četiri: „Perl“ („Pearl“), „Zveri“ („As bestas“), „Kosti i sve“ („Bones and All“ – u nedostatku zvaničnog prevoda, pre mesec i po dana sam odabrao, po mom mišljenju, tačniji i estetski prihvatljiviji „Zajedno sa kostima“) i „Ne govori nikome“ („Speak no Evil“ – moj prevod je bio, takođe po više osnova primereniji, „Ne govori ružno“).

Van liste, ali sa tzv. „počasnim pominjanjem“, bio je film „Tar“. Od pet navedenih naslova tri su sasvim očekivani, dok neko od selektora zaslužuje pohvalu za uključivanje filmova „Ne govori nikome“ i „Perl“ koji se nalaze u plodnom prostoru između svima prijemčivog mejnstrima i žanrovske začudnosti namenjene zahtevnijim konzumentima (pored oba je u programu navedeno „18+“ upozorenje, kako bi nervno nežniji gledaoci mogli da pripaze).

Valja reći da je „Perl“ prednastavak takođe prošlogodišnjeg filma „X“ koji neće biti prikazan na FEST-u (videti tekst „Teksaški masakr porno filmom“, 10. maj 2022), te bi pre odlaska u bioskop trebalo uraditi domaći zadatak kako bi se dobio puni ugođaj. U Danasu smo se nedavno pozabavili („Rediteljka čiji filmovi asociraju na velike autore“, 1. novembar 2022) i filmom „Zvezde u podne“ („Stars at Noon“).

U skladu sa dosadašnjim opusom Kler Deni, moraćete se opskrbiti zalihama strpljenja, no, trud je donekle isplativ, ako ni zbog čega drugog onda iz razloga navedenog u naslovu gorepomenutog teksta. Ah, da… i zbog Margaret Kvejli.

Za filmove koji su mogli, ili je trebalo da budu, deo programa, ponovo ću potražiti pomoć godišnje liste na kojoj su se našli „Huesera“ (prikazan na sarajevskom festivalu i od pre par dana dostupan za kućno gledanje), „Gerda“ (radi se o ruskom filmu, što možda objašnjava ignorisanje – a ovaj baš i ne bi izazvao mrštenje kulturnih atašea), te „Nešto je u prašini“ („Something in the Dirt“), autorskog dvojca Benson/Murhed.

Moglo se naći mesto i za, iako umereno bajate (vidimo, ne bi bili usamljeni po tom pitanju), filmove „Svi prijatelji me mrze“ („All My Friends Hate Me“), „Master“ i „Čudo“ („The Wonder“). Od nedavno gledanog, pa samim tim i nepostojećeg na godišnjoj listi, se izdvaja lezbijsko-feminističko-hororični triling „Pet đavola“ („Le cinque diables“/“The Five Devils“), „Baby Ruby“ i „Dodatak“ („Attachment“; bolji, danski naslov „Natten har øjne“ bi se preveo kao „Noć ima oči“).

Sva tri bi ispunila uslove poput prepoznatljivih glumaca, gorućih (iako već pomalo zamornih) tema, kompetentne forme i maštovite izvedbe. O da, nisam se pošteno ni „razbojkotovao“ a već se zabavljam alternativnim selektiranjem.

* * *

Poslednji put kada sam gledao filmove na FEST-u osnovna lokacija je bio Sava centar. Panta rei. Nadajmo se, ne u ništavilo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.