Foto: Privatna arhiva Pre nekoliko dana kupovao sam namirnice na Bajlonovoj pijaci – kako je oduvek, mi koji živimo u njenoj blizini, gramatički nepravilno zovemo. Na jednoj od mnoštva tezgi sa bobičastim voćem prodavačica me, pre nego što sam stigao da pokažem ili kažem šta bih, spopala pitanjem „Da li ste potpisali peticiju za odbranu pijace?“.
Iako sam u tom trenutku već znao da će uništavanje pijace, planirano u sklopu navodne izgradnje metroa, biti tema ovonedeljne kolumne, samu peticiju nisam potpisao jer, naime, više verujem u snagu tela i duša na ulici, u direktnoj odbrani od zla.
No, delovalo mi je previše komplikovano i nepotrebno da taj stav ubrzano objašnjavam na trideset i pet stepeni, a uz to malo i sramota, te sam odgovorio da već godinama po novinama piskaram o lokalnim tegobama, kao i da sam uključen u delatnosti udruženja građana „Komšije sa Dorćola“.
Zapravo, gospođa mi je došla kao poručena, i pitao sam je da li je ipak – nisam novinar ali sam, izgleda, zapatio novinarsku bolest konstruktivne provokacije sagovornika – dobro za pijačne prodavce da po velikoj vrućini ili hladnoći provode ceo dan u zatvorenom, klimatizovanom prostoru?
„Ma, već ima hala, samo treba da se sredi“, reče, „a inače, od septembra podižu zakup tezgi za dvadeset procenata, zato što su se svi razbežali iz one skalamerije od Palilulske pijace, pa moraju da gubitak nadoknade na nama“.
Prodavci na Bajlonovoj pijaci su, podvukla je, svi redom protiv najavljenih radova, samo što nema mnogo glasnih poput nje.
„Oni“, tj. gradska vlast, „jedino hoće da napune svoje džepove. Ako su prodali Kosovo, gde neće da prodaju pijacu? Nemojte da ste naivni“.
Izigravanje đavolovog advokata ima ozbiljnu upotrebnu vrednost.
Da se vratim malo unazad, za one koji ne znaju u potpunosti o čemu se radi.
Od izgradnje metroa za sada su jedino izvesni ugrožavanje makiškog vodoizvorišta i lupetanje gluposti pored maketa tokom kampanje za naredne „beogradske“ izbore (znaci navoda jer se ti izbori zapravo održavaju na teritoriji na kojoj se nalazi i Beograd; Mladenovac, Obrenovac, Sopot, Lazarevac, Grocka i Barajevo trebalo bi da budu zasebni urbano-seoski entiteti).
Međutim, u naopakom redosledu kojem su skloni – i to ne iz neznanja već predumišljaja – pripadnici Vladajuće kriminalne grupe najavljuju skorašnje uklanjanje Bajlonove pijace, izgradnju podzemne garaže, te omiljeno im popločavanje celog trga na čijem će jednom ćošku ostati rupa za buduću stanicu metroa (nešto mi to istoprostorno postojanje garaže i metroa deluje teško izvodivo).
Otprilike trećina trga će biti odvojena za stakleno-metalnu zgradu u kojoj će biti smeštena „pijaca“.
Inače, po Gradskom urbanističkom planu odavno je za garažu planiran plac preko puta nekadašnje OŠ „Prva proleterska“ (današnja Sportska gimnazija), a svakako na sve strane ima zapuštenih ćoškova koje pre valja iskoristiti za opšte dobro a ne za sledeće divljanje investitorskog urbanizma.
Navodim i razmatram detalje, a suština je prilično jednostavna.
Nakon bednih rezultata koje je u centralnim opštinama ostvarila na prošlogodišnjim „beogradskim“ izborima, Vladajuća kriminalna grupa nema nikakvo pravo da, tamo gde joj je finansijski najslađe, preduzima ekstremne projekte.
Recimo da se po pitanju sudbine Bajlonove pijace ne pitaju više nego što se o srpskim opštinama na severu Kosova smeju pitati tamošnji trenutni vlastodršci.
Smeju i moraju, kad su već nalegli na budžetsku kičmu građana, da se pozabave redovnijim pražnjenjem kontejnera za plastični i stakleni otpad, ili da, recimo, iskoriste svoje veze kako bi policija napisala koju kaznu umobolniku (oko 35 godina, obrijana glava, brada, tamne naočare) koji već godinu i po dana u blizini crkve Aleksandra Nevskog pušta pitbulove (ženski: oker/beli; muški, koji je dokazano problematičan: tamno-sivo/beli) da trčkaraju bez povoca.
Dakle, bazičnim komunalnim redom.
A u danima kada im se nešto baš stvara, mogu da započnu, na primer, GUP-om već decenijama predviđeno pretvaranje zaludne površine na uglu ulica Mihizove i Herceg Stjepana u park.
„Onlajn“ peticiju za odbranu Bajlonove pijace sam, naravno, na koncu potpisao jer ne može da škodi.
Uporedo se pripremam za bliske susrete sa bagerima, mučne razgovore sa radnicima koji „samo rade svoj posao“, noćna dežurstva i sukobe sa pavijanima u uzanim crnim majicama koje će po običaju slati na građane.
Iskustvo nas uči da se na silu mora odgovoriti zastrašivanjem sile putem brojnog prisustva, a ne finoćom i peticijama.
Biće nas dovoljno, a vlasnici „fatamorganične“ sile neka se do tada posvete gorepomenutom skupljanju đubreta i ostalim nepretencioznim delatnostima, pa ih nećemo dirati.
Mnogo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
