Odiseja u niskoj zemljinoj orbiti

GRAVITACIJA

režija: Alfonso Kuaron

scenario: Alfonso Kuaron,

Honas Kuaron

Napetost, uništavanje, identifikacija sa likovima koji se nalaze pred smrću u jednoj od najgorih okolnosti koje se mogu zamisliti a koja podrazumeva nestanak u ništavilu svemira. Moglo bi se reći da je smrt na takvom mestu dvostruka i voleo bih da vidim to svešteno lice koje će sa sigurnošću tvrditi da i nakon kraja u takvom užasu duh može ostati na neki način prisutan. To je, naravno, pesimistično gledište kakvo, sasvim opravdano, oslikava i pored sve vizuelne trodimenzionalnosti filozofski dvodimenzionalni film „Gravitacija“ Alfonsa Kuarona. Smrt u svemiru, kako su nam Karpenter i O'Benon pokazali u filmu „Tamna zvezda“, može da bude i sasvim oslobađajuća, no, za to je potrebna smislena priprema. Naime, kada je svemirski brod naseljen grupom bradonja koji su, nakon godina destruktivnog lutanja (njihov zadatak je uništavanje planeta), u većoj ili manjoj svađi sa zdravim razumom, jasno je da se „Tamna zvezda“ može čitati i kao komentar konačnog kraha iluzije slobode nastale tokom šezdesetih. Karpenter verovatno to ne bi priznao, možda toga nije ni svestan (mada je u jednom skorijem dugačkom intervjuu/dokumentarnom filmu izjavio i sledeći koncentrat nihilizma: „Sve smo sjebali tokom osamdesetih. Prodali smo se, i da mogu ponovo da budem u toj situaciji, ponovo bih se prodao.“). Ipak, „Tamna zvezda“ jedan je od najhipičkijih filmova ikada. No, da biste kroz film o svemiru koji je u isto vreme i originalan i frivolan i parodija Kjubrikove „Odiseje“ mogli da dostignete više nivoe promišljanja o banalnoj svakodnevici, taj film mora imati u sebi i weltschmerz i zeitgeist i neke druge nemačke reči koje mi momentalno ne padaju na pamet, sve ono što „Gravitacija“ nema, niti, hajde da damo malo za pravo Kuaronu i njegovom sinu koscenaristi, nema nameru da ima.

„Gravitacija“ je na neki način nalik „Spasavanju redova Rajana“, sa uvodnom scenom koja nas uzbuđuje onako kako samo pokretne slike to mogu i ostatkom filma koji se sve više i više raspada ili je, da parafraziram srpskog pesnika, raspadu sklon. Dok Spilberg, ipak, svu patetiku na stranu, drži film pod kontrolom uz pomoć uvođenja novih likova, detalja kao što su „lepljive bombe“ i završne, ne koristim slučajno taj pridev, fantastične akcione sekvence (a srceparajući monolozi su svojevrsna datost – Spilbergov film je u pitanju, na taj seks smo pristali i ako se ne opiremo manje će da boli), „Gravitacija“ nakon što se okonča uvodna sekvenca stupa na tlo karakterne i događajne dosade. Nakon pola sata filma Sandra Bulok prepričava Kluniju dan kada joj je poginula četvorogodišnja ćerka, a jedan gledalac posle par uvodnih rečenica pripovesti kaže „Tužna priča…“, možda da bi svoju pratilju uverio kako lako prepoznaje holivudsku patetiku, te da je na istu imun. U tom momentu u filmu gledalac je grubo istrgnut iz svemira i postavljen pored lap topa scenariste filma ili, da li gore ili ne, u producentovu kancelariju u trenutku kada ti mangupi razmišljaju „hm, sada publici mora da bude stalo za glavnu junakinju, a to ćemo postići tako što ćemo učiniti da im je bude žao“. Ono što oni odbijaju da shvate jeste da je publici za doktorku Rajan najviše bilo stalo tokom poluminutnog krupnog plana dok još uvek ne znamo ništa o njoj, zato što je ona u tom trenutku svako od nas u odvratnoj situaciji i, naravno, zato što je Sandra Bulok iskrena, odlična glumica, kada hoće.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=DpZUiYloPYE]

Na nivou događaja, nakon uvodne sekvence i Klunijeve smrti (nije to nikakav „spoiler“, sasvim je očekivano da će Sandra Bulok da ostane sama, pa još žensko, pa još početnica da se bori sa svemirom) pratimo našu junakinju koja prelazi sa jednog na drugi satelit (što je nemoguće, previše su udaljeni – mada film jeste, navodno, postavljen u nekakvu alternativnu blisku budućnost koja trpi takve propuste) u potrazi za modulom koji će je odvesti do Zemlje. Dakle, u drugoj polovini „Gravitacija“, da se poslužim kompjuterskom terminologijom, iz područja simulacije prelazi na teritoriju arkadnih igara gde je realističnost na drugom mestu, a na prvom uzbuđenje i zabava. Takođe, nakon hororične atmosfere iz prvih pola sata i par zaista uznemirujućih leševa u svemiru, film u druge dve trećine postaje bezbedan za decu. Pa, zašto je onda „Gravitacija“ toliko hvaljena od strane kritičara? Da li su korumpirani? Da li su šašavi? Da li jednostavno moraju da se povremeno oduševljavaju nečim kako bi sami sebi opravdali izbor života na repovima jedne umiruće umetnosti? Verovatno ponajviše ovo treće. Jer, zašto bi ih medijske kuće slale na festivale ako sa istih povremeno ne bi poslali neki oduševljeni izveštaj? Pa, „Gravitacija“ je ovogodišnji, od strane, recimo, reditelja autora (slične reakcije dobio je i pre sedam godina, bolji, „Children of Men“) sjajno sačinjen visokobudžetni film za koji jedan kritičar može da napiše egzaltiran tekst i ne bude proglašen za globalističkog slugu.

A svemir? Kluni će se, na početku, pre nego što događaji zamrznu sposobnost mozga za filozofiranje, zamisliti nad lepotom ono malo beskraja koji možemo da vidimo („I've seen things you people wouldn't believe“, rekao nam je replikant Roj Beti milujući belog goluba, u trenutku patetike najboljeg tipa). No, daleko su ti momenti od duha ciničnog spektakla „The Right Stuff“ Filipa Kaufmana. Da, svemirska trka bila je izmišljena kako bi dokazala da je liberalni kapitalizam društveno uređenje koje omogućava čoveku kao jedinki da ruši granice i kosmonauti su upotrebljeni kao reklama poretka. I nacisti su dizajnirali rakete i svo to đubre u kojem smo živeli i dalje živimo, što je teško za podneti, ali svemir je veći od svega što ljudi mogu da pervertiraju. I Čak Jeger je lomio zvučni zid zato što ga je nešto iznutra golicalo da to radi.

Bila je 1996. godina ili tu negde, sedeo sam u poslednjoj klupi u učionici Prve beogradske gimnazije verovatno kontemplirajući da li ću izbeći da odgovaram šta god već nisam naučio tog dana (pošto nikad nisam) kada me je drug, danas vlasnik hostela, pitao: „Pajo, znaš šta ne mogu da shvatim… taj svemir, kako može da bude beskonačan? Gde ode to?“. Ne sećam se odgovora jer sigurno nije bio spektakularan, ali eto, skoro dve decenije kasnije, i dalje pamtim pitanje i iskrenost situacije, zato što se inače nismo bavili filozofsko-naučnim pitanjima tog tipa. Zapravo, čini mi se da je to bio jedan od najčistijih momenata koje sam imao u komunikaciji sa ljudskim bićima. Zahvaljujući svemiru.