Odrastanje u savršenom svetu

Alimani linearnom, da ne može biti linearnija, dramaturgijom slika (prigodan termin, budući da je po obrazovanju upravo slikar) živote Else i Spetima koji tokom nekoliko meseci posećuju svoje (užasnog li termina, ali upravo o tome sam govorio na početku) supružnike tokom programa bračnih poseta u zatvorima, uvedenog u Albaniji u okviru EU standardizacije. Veliki deo priče zapravo odlazi na banalne, svakodnevne radnje koje pojedinac u organizovanoj ljudskoj zajednici mora da podnosi: čekanje u redovima, komunikacija sa ljudima iza šaltera ili kancelarijskih stolova, razgovori za posao. Zapravo možda jedini rediteljski zahvat koji Alimani preduzima, tokom kojeg se nedvosmisleno podsećamo da pratimo igrani film, jeste odluka da ne prikazuje lica (evo opet…) bračnih drugova naših glavnih junaka. No, kako film odmiče, i to je druga odluka koja ga definiše, Elsina priča dobija više prostora, kao kanal za analiziranje položaja žene u jednom, još uvek, bez obzira na neke šljašteće spoljašnje manifestacije (koje, istina, ovde nemamo priliku da vidimo), i dalje u velikoj meri zaostalom društvu. Onog trenutka kada između glavnih likova počinje priča o zabranjenoj privlačnosti kod Spetimovog lika počinjemo da pratimo fini prikaz osećanja zaljubljenosti koja se događa jednoj usamljenoj, povučenoj osobi, dok Elsa menja ceo svoj život. I, zapravo, tema ženskog oslobađanja, dominira ovim, za svoje društvo (a, zašto da ne, i sva druga) verovatno veoma bitnim filmom.

* * *

Ako smo se u slučaju albanskog filma (izuzimajući zaključak) bavili uglavnom nekom vrstom imanentne filmske kritike, film „Disati“ austrijskog glumca Karla Markovica („Falsifikatori“ – tip zaista, da se drugi glumci ne uvrede, deluje pametno) izaziva, čini se, malo kompleksniji pristup. Za početak, činjenica da mu je to prvi film može izazvati strahopoštovanje. Kompozicija kadrova i ritam filma nagoveštavaju da se ili radi o vrhunskom, talentovanom stilisti ili je angažovao direktora fotografije sa rediteljskim pretenzijama. Kako god, priča prati Romana, osamnaestogodišnjeg štićenika popravnog doma koji počinje da radi u pogrebnom zavodu i tokom nekoliko meseci, teško je reći rešava, jer su to stvari kojima se osoba bavi tokom celog života, ali zatvara neke bitne strane svog dosadašnjeg postojanja, kao što su pronalaženje majke koja ga je dala na usvajanje i, (da tako kažemo, pošto nekih duboko religijskih oblika iskupljenja ili zločina i kazne ovde nema), pomirenje sa smrću koju je u samoodbrani izazvao i zbog koje se nalazi tu gde je. Možda bi se moglo diskutovati da tolika količina stila daje veću važnost jednoj priči koja bi, sama po sebi, mogla biti trivijalna, ali, ako prihvatimo da je svaki, pa i najrealniji (čak i dokumentarni) film laž, hajde da kažemo da je sasvim prihvatljivo da ta laž izgleda estetski privlačno. Usput, čistoćom režije, Markovic potcrtava junaka kao jedini faktor nemira u (samo na prvi pogled, naravno), savršenom svetu. Ono što, sav stil na stranu, čini se, izdiže film iznad uobičajenog festivalskog proseka, je što, iako je u pitanju originalan scenario, tokom gledanja, ne možete da se otrgnete pomisli da je priča nastala na osnovu knjige. Likovi, glavni i svi sporedni, izgledaju kao da su istrgnuti iz mnogo detaljnijeg opisa, dok scene u popravnom domu i, naročito, scene preuzimanja tela nedavno preminulih, odišu literarnom raspisanošću, tj. reklo bi se da nam je prikazano dovoljno za praćenje priče, dok postoje još celi lični svetovi ispod površine. I sama pojava Romana, koja kombinuje iritirajući, mangupski hod sa autističnom usamljenošću, donosi konstantnu kompleksnu atmosferu nemira. Za prvi put, stvarno, da je više bilo bi sumnjivo.

* * *

Priča hrvatskog filma „Fleke“ je jedna od onih za koje reditelj mora da poseduje zdravu dozu bezobrazluka da bi mu uopšte palo na pamet da pokuša da ih ispriča. Jedno od pravila Džordža Orvela vezanih za razloge pisanja tiče se neophodnosti uverenja pisca da je, iako možda nije najbolji pisac koji je ikada živeo, upravo on taj koji priču koju je zamislio može da ispriča najbolje na svetu. „Fleke“ u svojoj osnovi imaju priču o jednoj noći koja menja zauvek živote sedamnaestogodišnjakinja Lane i Irene (koje su, kako smo takođe navikli, arhetipski određene kao poslušna i divlja). Na samom početku Lani se dešava silovanje od strane dečka (pa joj je još to i prvi seks, da stvar bude gora) dok Irena prilikom pokušaja pljačke ubija taksistu, nakon čega se naše junakinje upoznaju i kreću u vrlo vešto napisanu avanturu tokom koje će, verovatno najvažnije, svoje identitete staviti pod veliki znak pitanja. Gotovo neizbežan problem za ovaj tip filma je broj događaja koje realističnost priče ne može da izdrži. Opet, kada smo kod filmskih pravila, jedno od njih kaže da ono što gledamo moraju biti najvažniji događaji u životu junaka. Film gotovo uspeva (scena pevanja u klubu kao hod po ivici noža) da izbegne zamke prenatrpanosti događajima. Priča filma zaista može (bez obzira na dijaloške lokalizme, za Hrvatsku večnu temu nezadovoljnih branitelja ili socijalne nevolje) da se dešava bilo kad i bilo gde (mada je čini se, usmerena više ka društvima kapitalističkog uređenja). Žanrovski gledano, u pitanju je neka vrsta drame (ako je to žanr), dok je priča uz male izmene mogla krenuti putem trilera ili komedije (u kom slučaju bi naslov mogao da bude „Dve žene, revolver i svinjski but“ – ako budete gledali film biće vam jasno). Ovako, i to je jedna od mana, budući da je film lako žanrovski prilagodljiv, jedna od dve junakinje na početku filma počini neoprostiv zločin (mada donekle slučajno) i čini se da bi joj publika to vrlo brzo mogla zaboraviti, mada ona samoj sebi sigurno ne, kao ni mlada glumica koja je tumači. Usput, ako ste se nekad zapitali da li glumci koje viđamo u hrvatskim serijama imaju u sebi materijala i za ozbiljnije poduhvate, ovaj film je dokaz da i te kako imaju, ali, avaj, mora se valjda od nečega i živeti.