Odričeš li se publike?

Devetnaestogodišnje Vojkica i Alina, nakon izlaska iz sirotišta u kome su postale najbolje drugarice i ljubavnice (teško je reći u kojoj eksplicitno telesnoj meri, pre će biti reč o opsesivnom ženskom prijateljstvu koje na neki nedefinisan način prelazi granice heteroseksualnosti) kreću na različite strane iskušavanja sveta. Krhka Vojkica, koja više puta kaže kako ju je Alina štitila u sirotištu, završava u manastiru (jedna monahinja zapita „šta je tražila zauzvrat?“, u vezi pomenute zaštite, pokazujući da i one znaju kako je svet uređen) dok Alina, oštrih, ruralnih crta lica, odlazi u Nemačku gde navodno radi kao kelnerica, s tim što je lako zamisliti šta se sve dešava u podrumima gastrabajterskog polusveta. Film, čijih se, recimo, četiri petine od dvoiposatnog trajanja dešava tokom zime u zabačenom ženskom manastiru počinje kada Alina dolazi da poseti Vojkicu sa željom da je povede sa sobom. Naravno, glavnokomandujući manastira, i jedini muškarac u istom, obavija Vojkicu svojim uticajem (uz nekakve neprikladne radnje seksualnog tipa koje se tu definitivno odvijaju) i Alina, pred nerešivim problemom, počinje da se slama, ispoljavajući simptome šizofrenije. Monahinje je odvode u nesrećnu prenapunjenu bolnicu obližnjeg grada gde im doktor, nakon ukazane prve pomoći, savetuje da vrate Alinu u manastir gde će dobiti prostor za odmor koji joj je navodno najbolji lek. U manastiru, naravno, napadi šizofrenog ponašanja bivaju protumačeni kao posednutost đavolom, te nakon užasa vezivanja lancima za daske i isterivanja demona bajanjem sve zaista odlazi do đavola.

Film je, uostalom, kako su nas Rumuni navikli u poslednje vreme, slikan odlično, na finoj granici između realističnosti i poezije. Kada se uporedi sa rediteljevim najpoznatijim filmom „Četiri meseca, tri nedelje, dva dana“ (nagrada za najbolji film u Kanu 2007.) tempo je primetno sporiji, što je u redu jer junakinja „Četiri meseca…“ rešava svoj problem jurnjavom po Bukureštu dok je Alina osuđena na tihe razgovore u manastirskoj keliji (što, pošto je neobrazovana i dijalogu nevična, dodaje priči težinu i tragičnost). Sad, mora se reći da pošto kadrovi traju po nekoliko minuta, iako sasvim filmski postavljeni i nimalo proizvoljni, ubrzo stvaraju utisak gledanja radio drame, donekle, što je paradoks, zahvaljujući odličnoj glumi koja je toliko bliska realnosti da nakon jednog statičnog minuta postaje nezanimljiva za posmatranje i gledalac se ograniči na primanje informacija koja će pogurati radnju unapred.

Na, kraju, verovatno najbitniji, društveni momenat… Priča je, iako nesumnjivo dolazi iz neke vrste liberalnog svetonazora, postavljena na takav način da se ne može definisati da li je život koji Alina nudi Vojkici bolji od zaluđivanja koje dobija u manastiru. Kako kažu novinari na kraju filma „Fort Apač“, u sceni koja se pogrešno tumači kao Fordov kompletni pogled na film tokom kojeg nam je on nedvosmisleno pokazao istinu, „kada se dvoumiš između stvarnosti i mita, objavi mit“. Jednostavno, bezbolnije je živeti u iluziji, na kraju krajeva, mit se mnogo lakše prodaje, ili se tako pogrešno smatra. Surovo je prikazana i nesposobnost bilo kojeg istočnoevropskog tranzicionog društva da se nosi sa problemima kao što su socijalizacija siročadi ili kontrolisanje fundamentalnog pravoslavlja (uzgred, šta bi sa lopatarajućim psihopatama iz Crne Reke? To nije pojela maca nego bengalski tigar). Kada se na kraju filma policija ne samo uključi u priču, već kod policajaca vidite iskrenu nameru da uvedu red, kako ih na kraju krajeva i ceo život, na izvestan način i njima zaluđujući svest, uče, za naše junakinje bude već kasno. Način na koji reditelj vodi priču, izbegavajući da prikaže bilo šta eksplicitno, ograničavajući se na bezobrazne naznake poput one kada naglo iseče scenu pošto prikaže monahinju koja klekne pored sveštenika pre nego što će ispovediti svoje, sasvim sigurno, imaginarne grehe, dovodi do odsustva bilo kakvog senzacionalizma ili (ima li prikladnije reči u ovom kontekstu?) sladostrašća, osim, verovatno, u sceni u kojoj otkriva fizičku privlačnost koju dve junakinje osećaju jedna prema drugoj. Međutim, posledica bežanja od uzbudljivosti je nekomunikativnost filma sa zadrtim većinama kojima bi bio najkorisniji (jer meni zaista ne govori mnogo toga novog) i tu se vraćamo na problem „Parade“. Kada je film namenjen, kako to reče jedan mađarski filmski radnik i gost festivala, „ljudskoj upotrebi“, bilo kakva angažovana poruka u njemu dopreće do onog broja ljudi do kojeg bi dosegla i da je film zatvoren u nekakav festivalski model, dok će ostatak publike nedotaknuto izaći iz bioskopske sale. Naravno, pitanje je i da li je rumunski reditelj i bio primarno zainteresovan za bilo kakvo propagiranje ili ga je više zanimala moralitetska stilska vežba. Što bi bilo sasvim u redu.