Okrečite Rim!

Sklonite nam se do sutra,
Danas ne otvaram radnju, jer štrajkujemo
I izaći ćemo na ulice sa svim našim zastavama
Kao i uvek, izgledajući kao „ložane“

Mene što se tiče, znaš, baš me briga
Danas pevam sa ostalima
Možda zato što imam veru, a možda iz pristojnosti
Učestvovanje označava slobodu, ali i otpor

Nemam štitove koji će me čuvati, ni oružja da me brane
Ni šlemove da se sakrijem, ili svece da im se okrenem
Imam samo ovaj jezik u ustima, i možda neki polusan u džepu,
I mnogo, mnogo užasnih grešaka za koje plaćam

Sklonite nam se, ide protestna kolona, ulice su pune
Via Merulana izgleda kao da je Božić
Toliko nas je da skoro da je strašno
Ili nas je, što kaže policija, samo nekoliko zaludnih

Reči su, znam, uvek iste
Ali sunce jako sija i deluju mi lepše nego ikad
Obrazovanje i zaposlenje, kakve samo originalne teme,
Kao i ta stara pomisao da smo svi jednaki

I bez štitova koji će me čuvati, bez oružja da me brani
Bez šlemova da se sakrijem, ili svetaca da im se okrenem
Samo sa ovim jezikom u ustima, a ako mi i njega odsečeš,
Neću se zaustaviti, žalim, i sa zatvorenim ustima ću pevati

I pogledaj samo koliko ljudi može da peva zajedno sa mnom,
Čak i sa zatvorenim ustima…

„A bocca chiusa“
Daniele Silvestri, 2013

U intervjuu nedavno datom CNN-u Frensis Ford Kopola je preneo jednostavan strukturalni savet koji mu je nekada davno dao Dušan Makavejev: „Vidi koje su tri odlične stvari koje imaš u filmu. Najbolju upotrebi kao kraj, drugu stavi na početak, a onu treću, najmanje odličnu, smesti negde u sredini“.

Iskusna glumica Paola Kortelezi kao da je to uputstvo sledila prilikom koncipiranja svog crno-belog rediteljskog debija „Uvek postoji sutra“, filma kvantitativno skromne radnje koji je scenaristički (pre)naseljen zaokruženim likovima, zgodnim za raspisivanje univerzalno prepoznatljivih scena.

Bila su neophodna spoljašnja dramaturška rešenja i zaista, kraj – dan referenduma iz 1946. kada su građani i, prvi put, građanke Italije odlučivali da li će živeti u kraljevini ili republici – spektakularan je, do granice pucanja dramskih opni.

Tu je, naravno, i pesma koja prekriva sekvencu, navedena na početku ovog teksta.

Da je srpski društveni trenutak drugačiji verovatno se ne bih mučio prevodeći je u celosti (usput, pozivam nekoga ko zapravo zna italijanski jezik da izvrši korekciju grešaka) ali u decembru 2024. godine mi deluje prikladno i na ovakav način poslati podršku studentkinjama i studentima.

Ništa što u svojim privatnim profesionalnim životima radimo ne sme biti odvojeno od najvažnijeg i najopravdanijeg talasa pobune koji se desio od 2012. godine (osim ako ste, recimo, hirurg ili vatrogasac – u tom slučaju ipak angažujte punu koncentraciju za imanentno spasavanje poverenih vam ljudskih sudbina; za nas ostale opravdanja nema).

Mora se istaći – a to, očekivano, čine i vlasnici filma – da je „Uvek postoji sutra“ jedan od na domaćem tržištu finansijski najuspešnijih italijanskih filmova svih vremena.

No, to je posledica i poskupljenja ulaznica, a indikativno je primetiti da su se u vrhu liste filmova sa najvećom zaradom – uz „Avatare“ „Titanik“, i „Uvek postoji sutra“ na desetom mestu – smestila čak četiri sa izvesnim Kekom Zaloneom, komičarem iz Apulje (tj. sa juga „čizme“).

Što se broja prodatih ulaznica tiče, špageti vesterni ostaju neprikosnoveni, a najgledaniji italijanski film čija je radnja smeštena u Italiju je Felinijev „Sladak život“.

Na kraju, mora se priznati da je, uzevši u obzir današnje bioskopske navike široke publike, teško pojmiti da je skoro trinaest miliona Italijana 1963. godine gledalo Viskontijevog „Leoparda“.

Uvodna scena upoznavanja sa centralnom porodicom stilski je agresivna – uz odsustvo boje, i format je kvadratni, što nas, pomognuto deklarativnim dijalozima i glumačkim izvođenjem, odvodi u eru neorealizma.

Prvih par kadrova, pak, donosi danas popularne teme, te tako na reči „dobro jutro“ glavne junakinje, rimske domaćice Delije (Kortelezi), muž odgovara šamarom, izazvanim njenim samim postojanjem.

Brkati muškarac je ugnjetavač, a Delija je, čini se i njoj i nama, odavno prihvatila ženski usud, nadajući se da će barem njena sedamnaestogodišnja ćerka (ima još dvojicu mlađih sinova) nekako izvući bolje životne karte.

Tokom špice format slike prelazi u widescreen, da bi potom film dobio i realističnije dijaloško-glumačke izraze.

Kortelezi i njeni koscenaristi će, ipak, biti konstantno na ivici postmodernizma, a katkad je i prelaziti, pa će, recimo, sledeća scena porodičnog nasilja biti koreografisana poput mjuzikla.

Centralna radnja ne postoji, već „Uvek postoji sutra“ više ili manje uspešno zavisi od Delijinih odnosa sa pomoćnim likovima: njenom prvom i pravom ljubavlju – automehaničarem koji se uskoro seli na ekonomski napredniji sever Italije i zove je da krene sa njim; komšinicom – piljarkom koja, za razliku od Delije, sa mužem ima odnos jednakih osoba po pravima i obavezama; američkim vojnim policajcem – gde je jezička barijera kreativno upotrebljena tako što Amerikanac izgovara stvari mnogo prikladnije za politički korektnu progresivnost trećeg milenijuma…

Ipak, neka vrsta dramske osovine je ćerkina ljubavna priča koja u početnoj fazi deluje obećavajuće.

Porodica njenog izabranika je krajnje nezadovoljna što je jedini sin odlučio da u kuću dovede devojku iz niže klase (oni, su inače, viša zato što su se tokom okupacije finansijki osnaživali potkazivanjem, a sada imaju poslastičarnicu; u Rimu 1946. je bilo potrebno vrlo malo novca da biste bili smatrani za bogataša).

Međutim, momak je zaljubljen do ušiju, da bi nakon prosidbe Delija slučajno čula uznemirujući (što bi se danas reklo, „trigerujući“) razgovor u kojem njenoj ćerki zabranjuje da se šminka i doteruje za bilo koga osim za njega, kao i da će on biti jedini član porodice za zaposlenjem.

Vreme je za delanje u cilju spasavanja časne budućnosti (a možda i glave) deteta, i Delija to svakako čini.

No, film je tako (ne)dramski postavljen da razrešenje ne može doći iz radnje nego samo iz društvenog „boga iz mašine“ – referenduma sa opštim pravom glasa.

Poruka je, a ovo jeste, o užasa, film sa porukom, da sami i izolovani nismo u stanju da popravimo svoje vekovima ušrafljivane životne okolnosti, ali kada se okupimo…

Očigledno, milioni Italijana koji su gledali „Uvek postoji sutra“ kupovinom karte su izrazili političko mišljenje.

Kako su samo smeli?!

Elem, pesma je predivna, i svima preporučujem da izraze svoje političko mišljenje tako što će je poslušati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.