Onda mi ne lečimo

Felini je bio sklon da mrežu pripovedanja širi i van okvira umetnosti, što mu se, naročito zato što je njegova umetnost bila visokog nivoa, moglo oprostiti.

Sa druge strane, jedna od izjava koje me uvek nepogrešivo zabave, ne samo zato što je drski akteri društvenih mreža često koriste kao komentar nastupa našeg predsednika, delo je Vladete Jerotića: „Čovek je inače fantastično biće. Kad je stvaralac pa ima fantaziju – milina. A kad nije stvaralac a ima fantaziju, onda mi lečimo“.

Da li je politika u poslednjih desetak godina prešla nevidljivu crtu i postala umetnička disciplina u kojoj je sve dozvoljeno, uključujući laž?

Jer, „akcidenata“ je svakako bilo i ranije, ali bi se pre mogli podvesti pod lični defekt koji je nekim spletom tužnih okolnosti završio u predelima političkog delovanja.

Uzmimo, recimo, moj omiljeni ispad Aleksandra Vulina, zabeležen između kraja bombardovanja i petooktobarskog prevrata.

Radilo se o nekakvoj emisiji koja je pravila presek herojske borbe protiv NATO pakta.

Sedi tako Vulin i priča kako se, čim je rat počeo, prijavio u vojni odsek, međutim, „njegov VES, pešadija, nije bio potreban“, te je bio primoran da svoje talente upotrebi u organizaciji „odbrane mostova“ (tj. zločinačkoj delatnosti junačenja tuđim životima).

Kakav VES kada je bio oslobođen služenja vojske zbog velike dioptrije?

Koliko se sećam, VES (vojno-evidenciona specijalnost) se dobijao nakon što biste završili sve psihofizičke preglede, uglavili plastične oblike u rupe i prikladno odgovorili na stotinak pitanja, od kojih mi je ostalo u sećanju „Da li maštaš da si šef bande?“ (mudro sam slagao da ne maštam).

Tek tada biste izašli pred nekakvu komisiju koja vam je sasvim nasumično dodeljivala rod, u mom slučaju „oklopne i mehanizovane jedinice“ – sopstveni izbor, valjda u nameri da nastavim barem jednu porodičnu tradiciju kad već nema izgleda da ću upisati Mašinski fakultet.

Ali eto, Vulin kaže krajem 1999. godine da njegov VES (da li ta mučena pešadija, da li jedinice oftalmološke deficijencije ili neko srodno specijalno odeljenje) nije bio potreban, i te reči izlaze tako neometano, tako tečno.

A već se popeo uz lestvice uspeha, i nije lako utvrditi čemu laž služi, što znači da bi se moglo raditi o nekakvom frivolnom poremećaju ličnosti.

U Americi, pak, laže se sa smislom, dok grabite uzbrdo.

Džordž Santos (1988), kongresmen iz Trećeg njujorškog distrikta (Long Ajlend, delovi Kvinsa), niotkuda se pojavio na izborima 2020. godine i dobio solidan broj glasova u porazu od karijernog političara imena Tomas Suoci, šezdesetogodišnjaka koji je početkom devedesetih prvo bio gradonačelnik svog rodnog mesta, pa od tada išao redom i po pravilima.

Pobednik je, dakle, i pre izbora bio poznat, te su lokalni Republikanci pustili mladog kolegu, talentovanog za sakupljanje korisnih poznanstava i novca za izbornu kampanju, da napravi malo buke.

Dobro se pokazao, te kada je dve godine kasnije Suoci rešio da „zapuca“ na položaj guvernera Njujorka, nisu imali nikog boljeg u, ovaj put, mnogo izglednijoj borbi protiv sedamdesetpetogodišnjeg Demokrate sa manjkom energije i finansijskih sredstava.

Za svaki slučaj, u Santosovom izbornom štabu su sproveli unutrašnju istragu „ranjivosti“, koja je završena tako što je otkriveno sve čime se američki mediji ovih dana zabavljaju a interni istražitelji zamenjeni uz potpisane izjave o tajnosti.

Nastavljeno je kao da se ništa nije desilo – sa novim izbornim štabom, jer su članovi prethodnog zaključili da ne žele ni na koji način da u budućnosti budu povezani sa Santosom – i Treći izborni distrikt je dobio novog, mladog kongesmena.

A onda je počelo, od smernica upućenih od strane lokalnih medija, do opsežnog istraživanja Njujork Tajmsa.

Džordž Santos je 2012. godine radio u kol centru, pa zatim u par piramidalnih šema, koristeći ime Entoni Devolder (u nekim drugim prilikama biće i Entoni Zabrovski).

Nije, kako piše u zvaničnoj biografiji, radio za investicionu banku Goldman Saks.

U intervjuu datom kanalu Foks Njuz, izjavio je, objašnjavajući nesporazum, da je model njegovog zaposlenja u Goldman Saksu suviše komplikovan „da bi narod shvatio“.

Pre toga, došao je do diplome srednje škole, i nije, kako je tvrdio, završio Ekonomski fakultet.

Njujork Tajms je upotrebio svoje ljudsko-finansijske resurse i pronašao ljude koji su poznavali Santosa početkom 2010-ih.

Jedan od njih je izjavio da je Santos još tada tvrdio da je završio ekonomski fakultet, mada bi se zbunio kada bi trebalo navesti pun naziv dotične obrazovne ustanove (vala su ga i zakomplikovali – New York University Leonard N. Stern School of Business).

U Brazilu je, 2008. godine, pisao falsifikovane čekove, ukradene iz kuće u kojoj je njegova majka radila kao kućna pomoćnica – ista majka koja je, navodno, 2001. godine bila u njujorškim „kulama“ na funkciji direktorke finansijske firme.

Nije Jevrejin, što je tvrdio da jeste u određenim prilikama (recimo, često u izbornoj kampanji 2022, gde se suparnik prezivao Cimerman).

Taj nesporazum pokušaće da objasni krajnje stvaralački – naime, rekao je da nikada nije tvrdio da je Jevrejin (Jewish), već da je pomalo Jevrejin, tj. da u porodičnoj istoriji ima nekih indikacija tog tipa (Jew-ish).

Nije baš sasvim homoseksualac, budući da je, što je tajio, bio oženjen sedam godina – prirodno, u borbi sa narečenim Cimermanom, istinskim homoseksualcem, bio je desetka na Kinzijevoj skali.

Kad smo već kod te teme, u pucnjavi u gej klubu na Floridi 2018. njegova kompanija (koja kompanija?) nije izgubila četiri zaposlena.

Ovih dana će objasniti da su ubijeni bili na razgovorima za posao, koji bi svakako dobili (ama, gde?).

Nije, srećom, imao ni tumor na mozgu.

U trenutku pisanja ovog teksta Džordž Santos, umetnik života sa završenom srednjom školom, i dalje je kongresmen.

Ostavku nije dao, jer zašto bi?

Republikanci oklevaju da ga nateraju da je podnese, jer bi time bili bliže gubljenju kongresne većine.

Demokratama odgovaraju svi ishodi, jer će barem moći da sledeće dve godine upiru prstom ka suprotnoj strani koja nije u stanju da se reši potpunog ludaka.

Medijski sistem najviše uživa, i Santos će nesumnjivo završiti kao junak dokumentarne ili igrane serije.

Kod nas su, pak, sličnim pacijentima dati ključevi državne bezbednosti.

Mi odavno ne lečimo.