Opasne ideološke droge

No, za razliku od razigranosti „Majstora i Margarite“, predložak za film „Morfijum“ zapravo je sputavajuće jednostavan i ne pruža autoru previše mogućnosti za improvizaciju. Priča o doktoru koji u nekakvoj sibirskoj zabiti spasava lokalno stanovništvo od svakodnevnih, često grotesknih i uznemiravajućih nevolja mogla je eventualno biti proširena događajima iz Bulgakovljevog života u ruskoj revoluciji od kojih bi se mogao izmaštati nekakav nihilistički „Doktor Živago“ za XXI vek. Kako god, radnja Balabanovljevog filma usredsređuje se na sasvim slučajno izazvanu ovisnost mladog doktora o morfijumu. Glavni junak filma je politički neopredeljeni idealista koji, zapravo, i nema unutrašnji razlog za bežanje od stvarnosti (za razliku, recimo, od glavnog junaka „Paranoje u Las Vegasu“ čiji je jedan od razloga za drogiranje beg od poraza slobode šezdesetih). Dolazak oktobarske revolucije u doktorovo slepo crevo sveta samo ubrzava, nikako izaziva, njegov pad. Naravno, mogla bi se na silu učitati metafora po kojoj se, dok se naš junak drogira morfijumom, celokupno društvo drogira mnogo opasnijim ideološkim drogama, ali to bi bilo razmišljanje samo površno izazvano Balabanovljevim filmom.

Za razliku od samo formalno jasnog i čistog „Morfijuma“, film Patrisa Šeroa „Proganjanje“ smislena je i uokvirena egzistencijalistička vežba kakve nam, dovoljno retko da to ne postane monotono, dolaze sa francuskog govornog područja. Glavni junak priče je tridesetogodišnjak, mračna i odbojna osoba puna uglavnom neizrečenog unutrašnjeg nemira, čovek bez doma koji spava na dušecima u stanovima koje adaptira, obrazovani i elokventni fizički radnik po sopstvenom izboru. Zapravo, sveden na par rečenica, siže filma i njegov junak deluju poprilično adolescentski naivno, međutim, iskusni reditelj stvara zaokruženog „Romera u pokretu“, priču naseljenu junacima bez očiglednih, spoljašnjih, realnih, problema (kao da nam svima nije dovoljna mučnina izazvana neizlečivom emotivnom nezadovoljenošću).

Piter Džekson ispunio je u poslednje vreme učestalu obavezu reditelja visokobudžetnih filmova da jednom u deset godina daju sebi oduška i stvore, hajde da kažemo, jedno intimnije delo. Za razliku od Sema Rejmija, kojem je zbog zabavnog i sasvim dovoljno inteligentnog „Vuci me u pakao“ oprošteno za sve ljude pauke ovog sveta, Džeksonove „Divne kosti“ predstavljaju priču koja, na žalost, nije imala šansu da u potpunosti uspe. Naime, priča sama po sebi – ubistvo devojčice i potraga za podlim pedofilom – nije dovoljno originalna da bi stajala sama, nakon toliko sličnih već ispričanih. Dodatak u vidu duha devojčice ne donosi mnogo osnovnoj priči (duh ne pomaže u lovu na svog ubicu) već samo predstavlja osnovu za samodovoljni festival digitalne magije, možda lepe za oči, što je stvar ukusa (o kojima, suprotno idiotskoj floskuli, baš i treba da se raspravlja). Sa dva segmenta nedovoljno snažna da bi stajali sami za sebe, a nedovoljno povezana da bi se dopunjavali, jedino što je moglo izdići „Divne kosti“ bile bi velike reči izgovorene od strane zanimljivih likova no, to ovde, na žalost, nije slučaj.

„Svi su dobro“ Engleza Kirka Džonsa zapravo je rimejk istoimenog italijanskog filma iz 1990. godine sa Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi. Ipak, tako nešto se ne bi reklo na prvi pogled jer Džonsova priča deluje potpuno prirodno postavljena u prostorno veliku zemlju u kojoj su članovi porodice udaljeni satima avionskog leta jedni od drugih te se, shodno tome, susreću samo u veštačkim i teatralnim situacijama državnih i verskih praznika. Robert de Niro je, čini se, prilično posvećenički uronio u, za njega novi lik sveže penzionisanog običnog čoveka iz bezbrižne srednje klase, koji rešava da iznenada poseti svoje otuđene potomke usput upoznavši ih tako onakve kakvi zaista jesu. Ono što zamalo potpuno uništava Džonsov film je svojevrsna „standardizacija“ – previše poznata muzika kojom dominiraju gudački instrumenti kojom se već ionako skoro preemotivne scene još više naglašavaju i odvode u prostore patetičnosti, uobičajeni set kičastih panoramskih kadrova zalaska sunca i drugih ukrasa poznatih iz novog američkog polu holivudskog polunezavisnog filma. Šteta je prilično velika i zaista boli i pomalo vređa, jer sama priča imala je dovoljan emotivni naboj, pomognuta glumcima koji su iskreno i temeljno pristupili svojim, donekle svedenim likovima. Nažalost, ovde smo na delu mogli videti neke od negativnih manifestacija žanrovske podeljenosti filma koja postoji skoro koliko i sam film, i u kojoj nema ničeg lošeg, ukoliko se shvata i primenjuje sa merom i razumom.