Opasnost Ničega

Uveče, 24. marta 1999. godine bio sam na drugarovom rođendanu. Sada, valja shvatiti da prisutni dvadesetogodišnjaci nisu bili neka grupa otporaša već pomalo „zeldi“ ekipa koja je, istina, odšetala svoje tokom zimskih protesta dve i po godine ranije (ili su samo par puta đuskali u Kolarčevoj – to je, je li, bilo vrlo kul). Pa, ipak, minut nakon što se čula sirena, bes u prostoriji bio je usmeren isključivo ka unutra, prema režimu koji smo svi mrzeli, ne tako čisto i predivno kao pokojni Nikola Milošević ali ipak bez pogovora. Kada smo počeli da se razilazimo, neki, beše li komšija, stariji čovek, savetovao nas je da idemo u manjim grupama („da vas ne pokupe“, reče). Dakle, i dalje, strah od onoga bi moglo da se dogodi na zemlji. Promena kod nekih ljudi počela se događati već tokom ta tri meseca. Da li je u pitanju dvodimenzionalna, za intelekt uvredljiva „refjudžiz“ propaganda koja je stizala sa CNN-a (prokleti protestanti koji sve što se dešava moraju da jednostavno objasne), da li vreme provedeno u skloništima i okruženost penzionerima (meni je tek pre par nedelja neko rekao gde mi je bilo sklonište tako da mogu samo u teoriji da zamislim tu atmosferu zla)… tek, u svom okruženju, od ljudi od kojih to ne bih očekivao, počela se događati zamena istinskog neprijatelja, čak navijanje u situaciji u kojoj bi jedina razumna reakcija bilo čekanje. I, onda, kroz period posle 2000. kada se na bombardovanje gledalo kao na nepogodu koja je, ako ne omogućila, onda ubrzala diktatorov pad dolazimo do 2016. godine i kičastog besmisla dečjih horova koji pevaju pesmice o Kosovu, ministara i premijera koji urlaju prazne reči o nepravdi koja nam je nanesena i koja se ne sme nikada zaboraviti. I to isti oni ljudi prema kojima je bio usmeren gnev one prolećne večeri pre sedamnaest godina.

Ipak, nije u njima problem već u tihoj većini. U Nemačkoj, aprila 1945. godine, kada je ista takva tiha većina shvatila da je gotovo i da je jedino preostalo preživeti na bilo koji način, bes je odjednom bio usmeren prema članovima Šucštafela. Oni su, znači, a ne mi, krivi za sve, u sličnom masovnom mentalnom procesu u kakvom je u Srbiji leta 2000. partija diktatorove žene, taj mali, jadni krug amoralnih moćnika, najednom postala zgodna meta za čišćenje od sopstvene odgovornosti. Deca su problem, kojoj roditelji, žrtve liberalnog kapitalizma (koji ne ume da peva…) nemaju vremena ili ne umeju da objasne ko je taj čika, ministar nečega, koji im pohodi školske časove i hrani osećaj zakinutosti i nepravde koja je njihovom nacionu nanesena. Ali, ko je naneo nepravdu? Ne smemo da kažemo, jer od istih tih ljudi zavisi opstanak vlasti. I koja je svrha ministrovih poseta? Totalitarna vlast, koliko god nevešto skrivena bila njena prava priroda, koliko god bila zavisna od jačih od nje, ne ume da postoji na drugačiji način nego što je proizvodnja neprijatelja. Vajmarska republika 1919. godine, prikazana u filmu „Maks“, masa je ljudi koji traže krivca za svoj jad. Među njima, mladi Adolf H., u traganju za izlaskom iz kanalizacije, da li kroz umetnost ili kroz politiku (ili, kako će u seansi potrage za umetničkim izrazom napisati „umetnost + politika = moć“). Oko njega, pripadnici poražene vojske, njegove vojske, bore se za vlast. Na koncu, biće im neophodan jasan neprijatelj, krivac za sve promašaje (i naći će ga, vešto, tako da od sebe ne otuđe većinu držalaca velikog kapitala čije majice i kućne aparate i dalje koristimo), ali, u početku, u sukobu sa komunistima, dovoljno je po uličnim ćoškovima i pivnicama vikati kako „nam je zabijen nož u leđa“. A Dado H. nije nekakav đavo već tek jedna od žrtava te masovne, pogrešno usmerene potrage za razlogom. Ide li, dok pišem ovo, neki šesnaestogodišnjak ulicom i, dok se krsti tri puta prolazeći pored crkve, razmišlja kako je upravo on taj koji će se izdići iz muke svojih roditelja koji polovinu svojih plata troše na hranu, usput oslobodivši svoj narod od nepravde koja mu je nanesena, od „noža zabijenog u leđa“?

***

Taj grozni, perpetualni krug završava se izdajom. No, šta je izdaja? U filmu „Odluka pred zoru“ (snimljenom po romanu „Call It Treason“, iako je pod naslovom filmske adaptacije bio mali mekopovezni hit u SFRJ) ratni zarobljenik Karl Maurer se 1945. godine prijavljuje u tužnu obaveštajnu jedinicu sačinjenu od Nemaca koji nameravaju da postanu američki špijuni. Ima tu jednostavnih oportunista čije je osnovno pitanje „koliko se to plaća?“, ima očiglednih, nepouzdanih lujki (mladi Klaus Kinski: „Mene politika ne interesuje! Pod prisilom sam se učlanio u partiju! Samo tako sam mogao da napredujem u službi.“) a ima i, najređih, ljudi kao što je Maurer, čiji je pogled usmeren isključivo ka unutra. Kakve su to sile koje gaze Nemačku sa istoka i zapada? Jedna, staljinistička, nimalo bolja od svojih protivnika (usput, zanimljivo je kako se ruska vlast selektovano priseća svoje uloge u Drugom svetskom ratu), druga, hladna, materijalna, sa Amerikom kao provincijalnom zemljom koja kroz svetski rat osvaja položaj dominantne svetske sile, sa korporacijama koje su, tajno, putem Švedske, prodavale svoje proizvode nacističkoj Nemačkoj. Maurer to ne zna niti ga interesuje i zainteresovan je samo za ubrzavanje poraza, za rešavanje svog dela problema. Ukratko, izdaju režima oseća kao svoju dužnost. Kada umre, ubijen od „svojih“ i zanemaren od „tuđih“, njemu i nama, gledaocima, jasno je da je vredelo. Kako to objasniti deci rođenoj 2000. godine, izloženoj priredbama, ostvarenjima Ničega? Vrlo opasnog Ničega.

– U šta vi verujete?

– Ne znam tačno kako to da kažem… ali verujem u život tokom kojeg čovek nije stalno u strahu. U život u kojem su ljudi slobodni i iskreni jedni prema drugima. I znam da to nećemo imati u Nemačkoj. Sve dok… sve dok ne izgubimo.

„Odluka pred zoru“ (r. Anatol Litvak, 1951)