Opasnost od implozije nezadovoljstva

Svejedno sam u tekstu objavljenom u Radaru 20. februara pokušao da uputim apel pokretačima neformalne grupe „Kultura u blokadi“, koja je par dana ranije započela blokadu Dvorane Kulturnog centra, da pre svega moraju pojednostaviti poruku i jasno predstaviti svoje povode i ciljeve.

Sami su svakako morali i da shvate da valja uspostaviti saradnju sa medijima, ne oslanjajući se na dovoljnost redovnih objava na instagram nalogu.

Od početka blokade svedok sam bezuspešnih napora novinara da pronađu par osoba raspoloženih za komunikaciju, što je dovelo do inicijalno dobronamernih tekstova u kojima su im sagovornici jedino mogli biti mlaki ili vatreni protivnici blokade, zato što su samo te osobe htele da daju izjave.

Kako beše ide onaj citat iz „Hladnorukog kažnjenika“ („Cool Hand Luke“, 1967), objašnjenje za svaki užas koji se desi?

„Ono što mi ovde imamo je neuspeh u komunikaciji“.

Elem, bio sam na jednom od prvih plenuma, haotičnom ali obećavajućem, primetivši potuljeno nezadovoljstvo prisutnih radnika Kulturnog centra Beograda.

Da li su se uplašili za svoje pozicije i plate koje redovno stižu na račun, šta god se dešavalo na ulicama?

Da li im je povređena sujeta, budući da nisu bili obavešteni šta će im se na radnom mestu dešavati?

Recimo da bih reakciju zaposlenih sveo na ta dva momenta koji sputavaju generalno časne namere, na interes i sujetu, čime su me podsetili na pripadnike srpske opozicije.

Bilo je i izjava „mi bismo blokirali DKC sa vama, samo da ste nam rekli“, da bi se sve završilo besom nakon što je na plenumu izglasano da se zatraže ključevi i zgrada stavi u vanredno stanje.

Čega bi mogli da se plaše?

Možda misle da će se nakon smene vlasti organizatori blokade trajno useliti u njihove kancelarije, što znači da se nakon nekakvog apdejtovanog petooktobarskog scenarija poistovećuju sa pripadnicima ili podržavaocima svrgnutog režima.

Ne bih rekao, što ostavlja opciju straha od sadašnjih vlasnika moći.

Kako drugačije objasniti činjenicu da se na sajtu DKC-a ne može saznati da se u instituciji dešava bilo šta neobično?

Naime, već danima u DKC ulaze ljudi koji bi da gledaju film, u terminu koji je naveden na repertoaru, pa blokaderi moraju da im objašnjavaju šta se tu zbiva (a što je, naravno, mnogo pre toga trebalo bolje obznaniti javnosti).

Zamišljam situaciju u kojoj se na sajtu DKC-a konačno pojavljuje nešto skladno sa stvarnošću, što biva praćeno hitnim telefonskim pozivom Nambijčeve sekretarke za kulturu direktorki KCB-a obeleženim pretnjama sa jedne i mucanjem i ograđivanjem sa druge strane žice.

Jer, smoglo se snage da se podrže studenti i 24. januara pristupi jednodnevnom generalnom štrajku, ali možda ne bi bilo zdravo previše proveravati gde su dozvoljene granice?

Kako kažu iz KCB-a, njihov program je uvek bio otvoren za slobodno mišljenje a institucija jedna od retkih „nezavisnih stožera okupljanja“.

Nije da nije, s tim što je i u koncentracionim logorima bilo orkestara i horova, a logoraši su imali i svoje kutke predaha u kojima su održavali literarne i teološke rasprave.

Razmišljajući u tom pravcu, ne ostaje mi ništa drugo do nastavka suštinske podrške blokadi, koliko god ona bila trapava i koliko god blokaderi bili nedovoljno umešni da objasne smisao svog delanja.

Možda ga ni sami nisu sveli na jednu osnovnu nit?

Ovaj društveni trenutak zahteva događanje, i da blokade nema ne bih mogao da pre desetak dana, kao učesnik protesta roditelja, utrčim u DKC i predložim da se izađe ispred i pozdravi kolona u mimohodu.

Ispostavilo se da su i planirali to da urade, mada su – eh, umetnici su to – u datom trenutku bili nečim zauzeti.

Kako god, ipak se uz stepenice popelo na vreme i dve protestne grupacije su nekoliko minuta zajednički disale.

Ili, na primer, udruženje Puls koje okuplja osnovne škole u obustavi rada ne bi u DKC-u moglo da održi sastanak (barem je bio dogovaran, a ne znam da li se iz nekog razloga nije dogodio).

Najzad, svi se moramo podsetiti da već nedelju dana veliki broj osnovnih škola ne radi, ili roditelji ne šalju svoju decu u one koje rade (tj. u odeljenja čije nastavnice i nastavnici su odlučili da, ponekad iz časnih pobuda, dolaze na posao iako posao više uglavnom nije prisutan).

Ko je kriv za to?

Da li su roditelji srećni zato što je tako?

Mislim da dolazimo do odgovora na pitanje da li bilo šta treba da štrajkuje, ili da se spolja blokira ako za štrajk nema dovoljno volje ili odlučnosti, uključujući institucije kulture koje ničim nisu zaslužile da budu optužene za svesni kolaboracionizam sa okupatorom.

Zaključak je: samo polako, bez implodiranja i sa usmeravanjem nezadovoljstva u pravcu istinskih neprijatelja kulture.

I života.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.