Opasnost pristojnih komšija

Pre nedelju dana film o kojem će danas biti reči nije bio legalno dostupan na teritoriji Srbije te stoga nije mogao ući u obzir za razmatranje kada se radilo o najboljih dvadeset filmova 2020. godine (tj. pripadajućem mu drugom delu liste sa deset naslova).

Pošto se radi o sa radoznalošću čekanom i potom kritičarski hvaljenom filmu, bojao sam da su se „Na ledu“ („On the Rocks“) ili „Progutaj“ („Swallow“) na listi našli za njih srećnim spletom okolnosti.

Nakon gledanja, ipak, mogu da odahnem, jer Sofija Kopola sa sledećim poglavljem svog opusa o unutrašnjim mukama pripadnika privilegovane klase i ibzenovska gutačica šrafova i prstenja ostaju zasluženo na listi.

No, „Perspektivna mlada žena“ jeste rad na koji valja obratiti pažnju, donekle zbog filmskih kvaliteta a verovatno još više zbog praćenja savremenih strujanja u umetničkoj predstavi rodnih uloga i odnosa.

Filmovi sa izraženim trilerskim karakteristikama koji veliki deo svoje zanimljivosti crpu iz držanja gledaoca u stanju neznanja i predviđanja neugodni su za sveobuhvatnu analizu. Posvetimo se, stoga, malo detaljnije naslovu.

„Promising young woman“ – što sam, čini mi se, prikladno preveo kao „Perspektivna mlada žena“ – može se porediti sa srpskom komšijskom izjavom „pristojno se javljao na stepeništu“, uvek prisutnom u novinskom tekstu o mentalnom bolesniku koji je, dok je sa televizije gruvalo plašenje najnovijim državnim udarom, iščupao radijator iz zida i istim zatukao staru majku i očuha.

Dakle, britanska glumica i scenaristkinja Emerald Fenel nam je već na špici svog debitantskog filma najavila krvavi rasplet.

Prva scena pokazuje nekoliko japija u noćnom provodu koji lamentiraju nad nestalim vremenom kada je bilo dozvoljeno poslovnog partnera izvesti u striptiz klub.

Ohrabrujuće, jedan od njih pokazuje uzdržanost tokom „muvaj, vodi kući, svlači“ razgovora – pritom, tumači ga Adam Brodi koji već dve decenije nepretencioznim sadržajima dodaje svoje lice dobrog momka. Društvo uskoro primećuje usamljenu i od alkohola obeznanjenu mladu ženu te naš dobrica odlazi da joj ponudi pomoć.

Odvešće je, zatim, do taksija, ući sa njom, pošto, je li, idu u istom pravcu, pozvati u svoj stan na još jedno pićence, naliti čašu do vrha (a u svojoj tek prekriti dno), i započeti seksualne radnje sa polulešom.

Autorka kao da želi da poruči da se najviše valja pripaziti slatkorečivih muškaraca bezazlenog izgleda, a ako se setimo majmunolikih primeraka iz prve scene, moramo da se zapitamo koji onda preostaju?

Nesrećnici koji ćute po ćoškovima, frustrirani dugogodišnjim statusom omega mužjaka i stoga potencijalni članovi Stranke pristojnih javljača na stepeništu (SPJS)?

Dok obrađujemo tu mizandrijsku generalizaciju, ili, bezazlenije, zaključujemo da, jednostavno, na neka mesta nema svrhe izlaziti, ženino do tada besvesnim, nežnim glasom ponavljano pitanje „šta radiš?“ odjednom dobija klinički, smrtno ozbiljni prizvuk.

Kasandra (Keri Maligan) je, zapravo, tridesetogodišnjakinja sa misijom, nekada studentkinja medicine a sada kelnerica koja živi sa roditeljima (i za rođendan od njih dobija sugestivni poklon u vidu lepog kofera).

Noću ona oblači kostime u skladu sa profilom odabranog mesta za provod, glumi pijanstvo i zatim posramljuje muškarce u nadi da će iz iskustva izaći naučeni da nije lepo gurati svoj ud u nekoga ko ujutru neće biti svestan šta se dogodilo.

Uskoro shvatamo da je Kasandrino vikend ratništvo gotovo „megafin“, niz dinamičnih scena koje služe za upoznavanje spoljašnjosti lika i odlaganje uranjanja u osnovni sukob, tj. trilersku misteriju.

Kako je glavna junakinja inteligentna i sposobna osoba, jasno je da se iza njenog odustajanja od akademske karijere krije neka vrsta traume, dok nas pedagoški rad sa mužjacima usmerava ka nagađanju o prirodi traume.

Na tom mestu bih se zaustavio jer, kao što rekoh, film jeste relevantan a dalje otkrivanje fabule bi ubilo zadovoljstvo gledanja.

Autorka pokazuje sklonost ka prestupanju preko dozvoljenih ideoloških i žanrovskih granica.

U eri politički korektne jednoobraznosti, i nakon uvodne scene koja nas navodi ka očekivanom i monotonom „etosu“, film u bitnoj tački za određivanje motivacije lika prihvata svet i jedinku u njemu kao kompleksnu šahovsku tablu.

Osim nedela i zaslužene kazne, poprište borbe sadrži osećaj krivice i potragu za iskupljenjem osobe koja kaznu sprovodi.

U pogledu žanra, autorka od prve do poslednje scene, na mikro i makro planu, prvo se primiče pa zatim beži od „čarlsbronsonovskih“ osvetničkih heroina kakve smo gledali od eksploatacijskih sedamdesetih do savremenih umetnički usmerenih feminističkih krvoliptanja.

Namera je bila gotovo ekstremna, nalik onoj reditelja u Altmanovom „Igraču“ koji želi da snimi film okončan smrću nevine žene zato što se „takve… stvari… događaju“.

Slično kao u „Igraču“, opskrbljivači novcem su se usprotivili, što je primoralo autorku da izvrši modifikaciju kraja dodajući još jedan obrt u poslednjih par minuta.

Ipak, iako u stvarnosnom smislu apsurdan, taj aneks ne uključuje Brusa Vilisa koji utrčava u gasnu komoru i spasava Džuliju Roberts u poslednjem trenutku.

Umiru i krivi i nevini, u stvarnosti, u „#MeToo“ filmovima, a siguran sam da je i Čarli Bronson umeo da odstreli nekoga ko se slučajno našao u lošem društvu.