OŠ „Amfilohije i Dritan“

Navodno, za kađenje i molitvu bilo je osamnaest roditelja dok je pet izrazilo neslaganje. Ideja učiteljice bi, voljom većine, verovatno bila i ostvarena da jedna majka nije obavestila javnost o protivzakonitim delatnostima što je direktora škole primoralo da se umeša u svoj posao. Ukoliko ste, poput nekih od nas, agnostik anarhističke provenijencije, ni organizovana religija ni sekularni zakoni nisu vam među najdražim elementima ljudske zajednice, te problemu možete pristupiti racionalno.

Iskrena vera u snagu verskog rituala može biti autosugestivna, što znači da izgovaranje kanonskog redosleda reči, praćeno posmatranjem i udisanjem svetih isparenja, povećava telesnu otpornost. Čovekov organizam čudesan je isto koliko je objašnjiv, što zna svako ko je gledao troskoke Džonatana Edvardsa na svetskom prvenstvu u Geteborgu 1995. godine. Primer nije nasumičan: Edvards je sin sveštenika koji, poput glavnog junaka filma „Vatrene kočije“, iz verskog ubeđenja do zrele faze karijere nije hteo da se takmiči nedeljom.

No, predomislio se – uz očevu podršku, valja dodati – i na pomenutom takmičenju „osećao da može da skoči koliko god da je potrebno“, a osamnaest metara i dvadeset devet centimetara bilo je mnogo dalje od toga, budući da je to četvrtinu veka kasnije još uvek svetski rekord (usput, par skokova ranije Edvards je prvi put oborio svetski rekord, dok je na kraju skočio trideset centimetara dalje nego bilo ko pre tog popodneva). Da li je odbacivanje nedeljnog rituala zarad takmičenja na vrhunskom nivou, zaključeno nagradom uspeha, doprinelo rađanju sumnje, tek, Edvards će nekoliko godina nakon završetka karijere objaviti da je izgubio veru u boga. Sve su to izazovni podaci za kartezijansku raspravu, što nas vraća među novosadske osnovce…

Predpubertetska deca, umesto u moć božje milosti, potpuno i sveobuhvatno veruju u savršenstvo mame i tate (mada, u društvima koja boluju od kulta vladajuće ličnosti, zna se, samo jedan entitet može biti savršen). Stoga, kod njih religijski ritual teško da može imati autosugestivni telesni efekat. Mame i tate su, pak, poseban problem. Ubeđen sam da jedva trećina od osamnaest roditelja koji su se složili da molitva i tamjan budu uključeni u školski program takve stvari zaista redovno upražnjava.

Radi se, zapravo, o odluci donetoj iz straha. „Šta će ostali roditelji pomisliti o meni ako se javno odredim kao osoba koja ima nešto protiv pravoslavlja? Mislim, počeće da pričaju da mi je stan izlepljen tapetama duginih boja, ne d’o bog nikom… Da frljnem ja bolje da nisam protivan, k’o da je bitno…“, verovatno je zaključivao mučeni, uplašeni roditelj. Najveća propuštena prilika perioda 2000 – 2012 bio je nerad na oslobađanju građanina da sme da izjavi da je vernik, ateista ili džinovski držač za salvete. Tako na slobodu misli sviknut građanin mogao bi bez jeze da na Viber grupi napiše: „Nije po zakonu, ali ako je vas nekoliko baš zagrejano, možete taj ‘mambo-džambo’ da izgovarate u deset do osam a ja neću da vas prijavim. Proganjanje hrišćana volim da gledam samo u filmovima iz zlatnog doba Holivuda, hvala lepo“. Ali, nije slobodan.

* * *

Budući da sam potomak osobe koja je 1941. godine iz Virpazara dizala svetsku revoluciju, osećam dozvolu da podelim svoje misli o gorućoj temi…

Pre mesec i po dana smo jedan momak iz Crne Gore i ja, otvarajući razne umetničko-političke teme, obradili i tada predstojeće crnogorske parlamentarne izbore. Neizbežno, pomenut je Peti oktobar kao simbol krajnosti okupljenih oko obaranja režima koji je jedva godinu dana ranije delovao večno, sve dok nije udario tamo gde mu nije bilo pametno – u Srbiji na NATO pakt, u Crnoj Gori na masovnu religiju. I udružili su se, u Srbiji pre dvadeset godina Đinđić, Koštunica, Žarko Korać, Velja Ilić, Žene u crnom i „autentični srpski junaci“, u Crnoj Gori, da svedemo sve na dva imena, Amfilohije Radović i Dritan Abazović (usput, meni pokret URA liči na nekakvu mešavinu Dosta je bilo i NDMBGD).

Ako se složimo da tridesetogodišnja vladavina svakako nije dobra za psihičko zdravlje kako vladara tako i nacije, ostaje pitanje vodi li mutant Dritohije u nekakvom smislenom pravcu? Kakvim će izazovima i dilemama biti izložen običan čovek dok Dritan privodi pravdi proneveritelje državnog novca a Amfilohije vaspostavlja paralelno-državnu kontrolu nad verskim objektima? Koliko dugo to može da traje?

Moglo bi se biti politički korektan pa reći, sve to je njihova stvar, ali još od referenduma 2006. godine, kada je prag od pedeset i pet procenata preskočen za pola procenta (par stotina duša), jasno je da nikada u potpunosti ne može biti. Zato, zli sijamski blizanac poziva na budnost: obratite pažnju da se vaš istorijski prevrat, čak i u teško ostvarivom slučaju izbegavanja svih pogrešnih skretanja srpskog 5. oktobra, ubrzo ne pretvori u srpsku 2012. godinu, kada je jedan korumpirani režim smenjen u perspektivi – sada znamo, dosegnutoj – nečim još gorim. Zabluda pristojnih ljudi u Srbiji bila je da će Evropska unija, osim u spoljnim, i u unutrašnjim prilikama na kratkom povocu držati ultradesničare kojima je dozvolila/omogućila da dođu na vlast nakon što su prvi put u životu progrgoljali svoja pogana usta.

Pokazalo se da je evropske birokrate baš briga, dok god njihovi štićenici, poput čistokrvnih neonihilista (što su, zapravo, uvek i bili), poštuju zakon jačeg. Bez obzira, ponekad se mora seći, ili, kako bi se u Crnoj Gori do pre koju nedelju zvanično pisalo, śeći. I, onda, ko zna, dok se u školi „Ivo Lola Ribar“ bude osveštavalo, u OŠ „Amfilohije Radović“ će se možda slaviti istopolna ljubav. Vasiona je besmislena.