Foto: Privatna arhiva Pre par nedelja sam u komentarima na jedan svoj tekst o društveno-političkom trenutku pročitao sugestiju da bi mi bolje bilo da se ubuduće držim isključivo filmskih tema za koje sam zapravo stručan. Da li je taj naoko estetski uvid bilo vešto sročeno upozorenje neke javne ili tajne bezbednosno-obaveštajne službe? Ili se zaista radilo o samoizazvanom građaninu koji smatra da traćim svoje i njegovo vreme?
Kako je ono zapisao Džozef Heler u „Kvaki 22“, pa je njegov mudri zaključak nastavio svoje didaktičko lutanje kroz popularnu kulturu, od Kurta Kobejna do povremeno genijalnog sitkoma „News Radio“?
„To što si paranoik ne znači da ti nisu za petama“.
Kako god, sledeće nedelje sam inadžijski isporučio još jedan angažovani uradak pa onda odmarao um i dušu bavljenjem prvo novim filmom Vesa Andersona, zatim srpskim političkim trilerom „Pored tebe“, i na kraju ovogodišnjim neočekivanim horor hitom naslova „Pričaj sa mnom“ – sve navedeno valja pogledati, iz različitih razloga, dok kvalitativni ponajviše pripadaju Andersonovom filmu „Asteroid City“ (smatram da je, uz „Voz za Dardžiling“, vrhunac njegovog katkad napornog opusa).
Igrao sam i odbranu sa Davidovcem i uzalud vikao „Polako!“ mlađahnom Joviću kada je krenuo u, što bi selektor Pešić rekao, kontranapad „sam protiv svi“, da bih na kraju bio neiznenađen „play“ listom tokom balkonske proslave časnog poraza.
A one koji jesu bili zgroženi i šokirani moram da pitam: zar niste odavno shvatili da ukoliko ovde i sada želite da uživate u bilo čemu prvo morate da budete inovativni neurohirurzi i izvedete lobotomiju kratkotrajnog dejstva?
Ukoliko niste došli do tačke u kojoj prihvatate da će vam biti lakše ako nepovratno uklonite intelekt i emocije te „prestanete da brinete i zavolite bombu“…
Ako, poput mene koji i dalje volim da se nerviram, još uvek niste došli do tog stupnja, možete sačekati da sečenje mozga zaraste pa pratiti transformaciju protestnih skupova „Srbija protiv nasilja“ u predizbornu turneju građanske opozicije.
To, ili nešto tome nalik, moralo se desiti, kada su već protestni skupovi nastavili da se održavaju.
Majski događaji u davnoj su prošlosti, nalikujući košmaru iz koga smo se uspaničeno probudili.
Deset godina okretali smo se u krevetu, sanjajući neprijatan san.
U snu, zaključavali smo vrata, gurali ispred njih teške komade nameštaja, ukucavali daske na prozorima, pa onda sa prvog sprata uplašeno posmatrali demone koji nam kruže oko kuće, u nadi da smo učinili sve što je bilo u našoj moći kako ne bi provalili unutra.
Vrteli smo se u krevetu, bili nadomak buđenja koje bi izostalo jer ružan san ni u jednom momentu nije postao nepodnošljiv.
A onda su demoni pronašli put, onaj podrumski prozorčić pored kojeg smo godinama prolazili kada bismo iz nekog trivijalnog razloga sišli dole.
Navalili su uz stepenice, sekući našu iluzornu bezbednost.
Bacali smo na njih sve što nam padne šaka, zavese su se zapalile, cela kuća je počela da gori zajedno sa demonima koji su pohitali uz stepenice.
Ružan san pretvorio se u košmar, i tek tada se desilo buđenje uz vrisak.
To je bio maj 2023. godine.
Nemoguće je sačiniti celovečernji film oslanjajući se isključivo na oniričke vizije.
San može biti pokretačka sila, tj. strelica ka stilu i osećaju, pre nego što počnete mukotrpni dramaturški rad odgovaranjem na pitanja o protagonisti i obrtima u radnji.
Feliniju bliske osobe tvrdile su da je on filmove pravio iz moranja.
Naime, ugovor bi bio potpisan, prvi deo honorara uplaćen, i finansijeri su očekivali dokaz u vidu scenarija da se nešto preduzima po pitanju preuzetih obaveza.
Predstojeći izbori – a valjda nam je svima bilo jasno da nema šanse da se dese samo redovni, lokalni – jesu ta ugovorna obaveza političara i građana.
U demokratskim zemljama, jasno, a moramo se pretvarati da živimo u takvoj pošto je revolucionarna opcija promene vlasti ako ne nepoželjna, onda nerealna.
Bojim se da i među opozicionarima i među glasačima nema Felinija koji će obavezi pristupiti nevoljno pa zatim promeniti opšti način poimanja umetničkog medija.
Kako proveriti biračke spiskove u cilju prikupljanja dokaza na osnovu kojih će se, kako uzbuđeno reče Srđan Milivojević na predizbornom skupu, „sto hiljada građana pojaviti pred skupštinom u izbornoj noći“?
Sigurno je jedino da neće doći tek podstaknuti mržnjom prema Vođici.
Kako organizovati kontrolu izbora barem duplo kvalitetnije nego što je to urađeno pre godinu dana (videti tekst „Jedan od 827“)?
Kako otrgnuti desničarske strančice (ma, i sve druge) od Službe, okupiti ih u koaliciju koja neće prosuti previše glasova, pa onda sa takvom koalicijom uspostaviti tajni dogovor o postizbornom stvaranju većine, tamo gde mora.
A u Beogradu, tj. na izborima koji se održavaju na teritoriji na kojoj je i Beograd, će morati.
Četvrto pitanje je i najteže: ima li među opozicionim političarima nekoga ko uopšte postavlja tri prethodna?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
