Ostrvo iz mašte

‘Učestalo’, reče Mekintoš.

‘Za tri meseca je bio kako treba.’

‘Nikada mi niste pričali o ljudima koje niste izlečili.'“

„Mekintoš“, V. Somerset Mom, 1920.

* * *

Naslovni lik pripovetke „Mekintoš“ V. Somerseta Moma povučeni je, tridesetpetogodišnji sudski pisar nakon bolesti pluća iz zdravstvenih razloga raspoređen na izmišljeno ostrvo Talua u samoanskom arhipelagu početkom dvadesetog veka. Na ostrvu ne može biti više od hiljadu urođeničkih duša, raspoređenih u nekoliko sela, tj. plemenskih zajednica kojima, uz fizičku pomoć dvojice takođe urođeničkih policajaca (verovatno sa nekog drugog ostrva, plaćenih novcem britanskog kraljevstva), vlada šezdesetogodišnji Voker (ime verovatno inspirisano Amerikancem Vilijamom Vokerom, kratkotrajnim diktatorom Nikaragve sa polovine devetnaestog veka). Voker je kada je imao petnaest godina pobegao od kuće i sledećih godinu dana proveo kao radnik na teretnom brodu za prevoz uglja. Kinjen od strane kapetana broda, dobija dojavu o neočekivanom pobedniku konjske trke. Pozajmljuje ozbiljan novac („Nije imao nikakvu mogućnost da vrati dug u slučaju gubitka, ali nije mu ni palo na pamet da bi mogao da izgubi“, okolišno određuje pisac psihopatsku prirodu svog junaka) i nakon iznenadnog bogaćenja kupuje brod na kojem je do tada bio najmanje bitan šraf i otpušta mrskog kapetana. Posle godinu dana isključive vlasti na brodu (a da ništa o samoj plovidbi nije naučio – ne zanima ga, pozicija moći mu je dovoljna a i ima ko je plaćen da vozi) prodaje isti za veći novac od onog za koji ga je kupio i od viška započinje trgovinski posao koji ga dovodi na samoanski arhipelag. Tamo, vremenom postaje dovoljno iskusan i bezbedan poznavalac prilika da ga kolonijalne vlasti (prvo nemačka, zatim britanska) kao najmanje lošu opciju postavljaju za administratora jednog od manjih ostrva arhipelaga. Sad, Voker, zapravo, ništa ne ume da radi i, posledično tome, razume se u sve. Sam crta planove i nadgleda gradnju svoje opsesije, puteva koji povezuju sela, sanjajući o legatu, velikom putu koji bi išao duž cele obale. Urođenicima, naravno, putevi nisu preterano potrebni, mada ih, kada se već pojave, koriste za udobniji prenos sušenih kokosovih oraha (iz kojih se kasnije dobija ulje), jedinog ostrvskog prinosa koji ima neku materijalnu vrednost, do trgovačkih brodova. U odnosu između malog kolonijalnog diktatora i urođenika nalazi se preokret u uglu gledanja.

Voker, naime, istinski voli, ili misli da voli, svoj narod, smatrajući ih za svoju decu. A sa decom se, znamo, ponekad moramo surovo ophoditi. Recimo, kada rešava sporove između urođenika Voker pažljivo sasluša obe strane i zatim donese odluku koja će od te sekunde večno važiti, jer, kakav je to otac koji menja svoj stav? Tako nešto samo može da unese zbunjenost u nejake dečje mozgove. Sve to iz prvog pozorišnog reda posmatra Mekintoš, nepoštovan od strane Vokera zato što ne pije, ne psuje i voli da čita debele knjige (a takav ne može ni da razume narod, je li). Uz to, ne ume ni da verbalno uzvrati Vokeru, malo zbog nedostatka kafanskog treninga a malo jer bi, kao podređen u lancu vlasti, za to morao da se pažljivo spusti u Vokerov izmet (gde bi ga ovaj ionako pobedio na domaćem terenu). Zato se tiho nervira, sve do tačke pucanja. U jedno od sela, posle proputovanja po ostalim ostrvima, vraća se mlad, što bi se u advertajzing svetu reklo, proaktivan momak, sa saznanjem da su žitelji Talue zapravo bedno plaćeni za posao gradnje puteva koji ih ionako preterano ne zanimaju. Diže svoje selo u štrajk. No, Voker dovodi neprosvećene žitelje susednog sela da grade put, dok je ključni pakosni udarac u tome da dok su tu, štrajkačko selo, po lokalnim nepisanim običajima, mora da ih prehranjuje. Voker, nakon više decenija, zna takve detalje i zato i biva, mandat za mandatom, postavljan za vladara od strane svetskih moćnika. Štrajkačko selo zapada u bedu i okreće se protiv izazivača nesreće – momka koji ih je naveo na štrajk. Tada, Mekintoš puca i ostavlja na svom radnom stolu revolver da bi ga momak – kod njega da uzme nekakav lek nakon što su ga komšije i rođaci pretukli – ukrao i obavio posao za koji Mekintoš nema snage. Jer, Mekintoš je siguran da gada iz principa valja utamaniti, ali nije siguran da on na to ima pravo i zato za ubicu bira nekoga drugog, nekoga sa direktnim povodom. I Voker će biti ubijen, iz mraka i zasede, i dok satima umire, ostaviće Mekintošu zadatak da ga nasledi i da voli narod Talue, njegovu decu, onako kako ih je i on voleo. A narod? Oni će oplakivati svog oca, pravičnog sudiju i zaštitnika, nakon čega će Mekintoš, lišen iluzija o moralnoj čistoti svog delanja, upotrebiti revolver (krišom vraćen na sto sa kojeg je ukraden) još jednom, ovaj put lično i na sebi.

Diktatori, naime, kroz maglovitu močvaru svoje psihopatsko-sociopatske prirode, žive u ubeđenju da zaista vole narod, posmatrajući ga kao decu koju valja voditi kroz život, kažnjavati i nagrađivati. No, suštinski, ta ljubav (ako je to prava reč; psihopate ne poznaju saosećanje ili svest o posledicama – neke od osnovnih elemenata ljubavi) samo je deo diktatorovog Ja, nešto što ga čini bržim, jačim, boljim u sopstvenim očima i lako se može pretvoriti u mržnju i nasilje kada diktator uvidi da objekat NJegove ljubavi istu ne ume da ceni. Narod će, pak, diktatorovu ljubav primati i vraćati, dok god ne zna da se ljubav može iskazivati i drugačije (poput seksualno zlostavljanog deteta koje misli da je to što mu se događa sasvim prihvatljivo – kasnije, kada shvati da nije, protest će usmeriti protiv sebe i javiće se osećaj krivice). Mekintoš se ubija nakon što shvata da je etički opravdan princip primenio na ljudima nedovoljno obrazovanim da pojme suštinu iza čina te da je tek jednog čoveka – odvratnog, pogrešnog, izopačenog – ostavio bez života a hiljadu njegove dece bez iluzije ljubavi (što ih čini podložnima za nove zlostavljače, možda i gore od Vokera). Pa, ipak, pred kraj pripovetke, dok Voker noću luta svojim putevima, ubeđen da nema tog deteta koje bi diglo ruku na njega (jer, sve što je radio bilo je iz ljubavi) ja, sa malim slovom, čitalac, navijam da momak iz izmišljenog taluanskog sela prekine lanac gadosti, iako niko iz tog delanja neće izaći kao pobednik. Barem, ne odmah.