Osuđujući pogled

Sličnosti su ogromne i počinju od jednostavno vizuelnog: hladne boje, arhitektura i scenografija, sunčeva svetlost ne postoji, spor ali kontrolisan ritam bez predugačkih kadrova, sa dosta osećaja za strpljenje gledaoca. U oba filma pratimo nerealistično sveden broj likova, sa akcentom na porodicu i, pogotovo, odnos oca i, u slučaju „Očnjaka“ dece, u slučaju „Atenberga“, ćerke. Konačno, oba filma se, barem pojavno, ne dešavaju o realnom svetu, već nekoj bezdušnoj, čak postapokaliptičnoj verziji sadašnjice, i kroz takvu znakovitost o sadašnjosti upravo i progovaraju. Sad, ne bih da se pretvaram da sam nekakav ekonomski stručnjak, ali hajde da kažemo da se Grčka iz ko zna kog razloga zadužila i sada Evropska zajednica ne zna tačno šta da radi sa njom, a ako bi hteli da budemo puni crnih slutnji, i sa samom sobom. No, ako analiziramo ono što muči autore dva filma kojima se bavimo, u njihovoj zemlji postoji nekakav tih i mučan sukob generacija. I dok otac u „Očnjaku“ drži svoju decu u kući-tvrđavi, obmanjujući ih da je spoljašnji svet prepun nepojamnih užasa (zapravo i jeste, što ne znači da ga valja potpuno isključiti) otac u „Atenbergu“ dobronamernija je pojava, no i kao takav je od svoje ćerke stvorio biće neprilagođeno životu u zajednici. Istina, pitanje razloga njene asocijalnosti ostaje donekle otvoreno u ovom poetičnom, atmosferom nabijenom filmu. A i zajednici se nije lako prilagoditi kako god da okrenete i kako god da ste odrasli.

Glavna junakinja „Atenberga“ Marina ima 23 godine, živi u robotski mrtvom industrijskom gradu na obali mora, seksualno je nezrela i neodlučna (između aseksualnosti i heteroseksualnosti koja je intrigira ali ne zna tačno na koji način da joj priđe), ima jednu prijateljicu, Belu (da kažemo promiskuitetna, mada je pored Marine teško ne delovati tako – inače prilično nedovršen lik) sa kojom se zabavlja raznim vrstama unisonog i svakog drugog artificijelnog hodanja, poput onog iz skeča „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“ (usput, njih dve otvaraju film verovatno najodbojnijim poljupcem dve žene koji ste ikada videli) i opsednuta je posmatranjem sveta kroz prirodnjačke emisije Dejvida Atenboroa (iz iskvarenog izgovora njegovog imena dolazi i naslov filma). Marina disecira ljude kao što popularni istraživač posmatra gorile, analitičkim pristupom kojim bi da pronikne u tačne razloge određenog tipa ponašanja, ostvarujući sa ono malo jedinki sa kojima ima kontakt neku vrstu izolovanog sveta, državu za sebe. Zaista je gotovo nemoguće zamisliti je u većoj grupi i svemu onome što grupno ponašanje podrazumeva. No, otac tokom celog filma polagano i neumitno umire, a sa njim i najvažniji od dotadašnjih Marininih svetova (tokom njegovih zaključaka sopstvenog života dobijamo i neke umetnute opservacije na temu Grčke kao zemlje stočara koja je neprirodno brzo skočila u XXI vek). Do kraja priče Marina će konačno iskusiti i prvi seks, doći u dodir sa birokratijom, posvađati se sa najboljom drugaricom iz banalnih razloga kakve svi mi koji živimo u svetu normalnih vrlo dobro poznajemo ali ne uspevamo da izbegnemo. Ukratko, postaće mnogo manje jedinstvena nego što je bila na početku.

„Atenberg“ je čudna, kvaziantropološka studija, tokom koje ne možemo da se otmemo utisku da posmatramo glumce koji rade bizarne stvari, a ne bizarne likove uverljivo dočarane od strane glumaca. Na neki način, rediteljka kao da nam konstantno poručuje, „vidite kako smo moje delo i ja intelektualni, neobični, nešto što niste do sada imali prilike da vidite“. Ako smem da idem toliko daleko, mogu se osetiti i naznake hipsterskog – „nisi dovoljno cool da bih se družio sa tobom“ – osuđujućeg pogleda, što nije bio slučaj sa „Očnjakom“, koji se nije ni u jednom trenutku trudio da pokaže kako je pametniji od svoje publike. Gledajući „Očnjaka“ gledamo film, dok gledajući „Atenberg“ gledamo prevashodno njegovu rediteljku. Možda je i to legitimno u post-postmodernom svetu kakav smo stvorili.