Otrovni sastojak kulinarskog trijumfa

U knjizi „Niko i ništa u Parizu i Londonu“ DŽordž Orvel tvrdio je da je – u vreme kada je on „poluklošario“ po evropskim urbanim monstrumima u potrazi za esejističkim materijalom – otmenost restorana bila obrnuto proporcionalna odvratnosti kuhinje i ostalih prostorija nevidljivih gostima.

Um Entonija Bordejna, čitača, ljubitelja filmova i muzike, bio je teorijski pun ovakvih uvida dok je decenijama radio kao kuvar ili restoranski ratnik bilo kog drugog tipa.

Putovao nije, jer, valjalo je preživeti, platiti kiriju, dok je kapitalistički višak odlazio na redovni unos svih droga dostupnih u Njujorku krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih (dakle, reklo bi se da i onaj adrenohrom dobijen iz ljudskih adrenalinskih žlezda, znan nam iz „Paranoje u Las Vegasu“, nije zaobiđen).

Svaki radni i retki neradni dan je, ipak, počinjao cigaretom i kompulsivnim udaranjem po tipkama pisaće mašine.

Već četrdesetak godina star, Bordejn objavljuje – za ozbiljnog izdavača i ozbiljan novac – knjigu „Poverljivo iz kuhinje“, koja će mu, desetak godina kasnije, doneti noseće učešće u televizijskim dokumentarističkim serijalima.

Sa pedeset i nekom, iz redova „gradskih faca“ prelazi u uski krug svetskih zvezda, lica koja iz tzv. „kutije za idiote“ napadaju dnevne i spavaće sobe od Tokija do Vladivostoka – okolnim putem, naravno.

Dokumentarni film „Drumski trkač: Entoni Bordejn“ uredno, brzom montažom arhivskog materijala i sećanjima prijatelja, saradnika i članova porodice (kojima je dozvoljeno da „dišu“, da potraju – što je takođe školski) predstavlja genezu i raspad glavnog junaka (ili, genezu raspada).

Detalji su, naravno, ključni.

Recimo, kada biva angažovan kao voditelj prve putopisno-kulinarske serije, Bordejn sa producentsko-autorskim bračnim parom odlazi u Japan gde se ne dešava ništa „televizično“.

Pomenuti producent nam veli da su se on i njegova žena „užasnuto zgledali, u strahu da su napravili grešku“.

No, kada su prešli u Vijetnam, Bordejnu se pridružuje kolega kuvar, dugogodišnji prijatelj, sami Vijetnam čini nešto magično svojom mešavinom zelene prirode i problematične političke istorije, i formula počinje da dobija praktičnu vrednost.

Šta nam ovaj niz događaja govori?

Bordejn nije bio mašina koja se pušta u rad pritiskom na dugme, već je dokumentaristički kvalitet proizvodio nepročišćenim unosom sopstvene ličnosti u spoljašnji kontekst – a videli smo da narečena ličnost nije bila skup frivolnosti već rezultat višedecenijskog teorijskog istraživanja sveta.

Osim toga, shvatamo da je Bordejn bio tip opsesivca kakav zna da bude opasan po samog sebe – onaj koji kada nešto, posle dugog treninga, počne da sprovodi u delo, ide do kraja.

Prva supruga, kulinarstvo, droge, pisanje, televizijski rad, đijuđicu… sve je konzumirano bez zadrške.

A onda je došao red na Aziju Arđento…

Recimo da je Bordejn, počinivši samoubistvo, sam kriv za to što je film o njemu pre detaljna analiza osobe koja nedefinisanu tugu decenijama nadjačava svakovrsnom bukom, nego prikaz – ovako sam ga ja razumeo, dok je bio živ i dok nismo znali šta vreba ispod površine – ironičnog anarhiste koji uspeva da utekne od patetičnosti dok istinski sluša sagovornike i iskreno uživa u svakom zalogaju ulične hrane iz svih delova sveta.

Posvetimo se, nevoljno, periodu kada je bolest počela da pobeđuje, budući da je izazivač teksta dokumentarni film čija poslednja trećina – dakle, kulminacija – obrađuje upravo odluke i njihove posledice iz tog vremena.

I, na Bordejnovu žalost, vrlo je zanimljivo.

Nakon neuspeha drugog braka, a koji je došao kao posledica objektivne nemogućnosti da se uporedo održavaju dva ekstrema – savršeni putopisac i savršeni otac – Bordejn, snimajući italijansku epizodu svoje serije, upoznaje Aziju Arđento.

Uznemiren propašću porodičnog pokušaja, sa profesionalnim uzbuđenjem koje već gubi tzv. „kick“, Bordejn se vraća na početak, u vreme mladosti kada su prve zaljubljenosti predstavljale drogu nemerljivu svim drugim.

Arđento, sasvim slučajno, tada postaje jedno od najvidljivijih lica #MeToo pokreta te Bordejn, dajući se ceo svojoj novoj drogi, postaje glasnogovornik ustanka protiv tajnih silovatelja gostujući u emisijama i preplavljujući svoje naloge na društvenim mrežama aktivističkim sadržajem.

Bordejnov kamerman opisuje simptomatičnih nekoliko minuta iz jedne od poslednjih epizoda: „Ponašao se kao klinac koji ne shvata da će da otera osobu u koju je zaljubljen ako samo nastavlja da gomila, gomila, gomila… Gledam ga kako ne prestaje da priča o njenoj veštini parkiranja. A ona izgleda kao da hoće da kaže, ‘ortak, ne bih da me od sada prepoznaju po ovome’. Možete da vidite kako se ona udaljava a on ne ume da prestane“.

I, naravno, italijanska gotičarka, ili lažna gotičarka, ako tako želite da je pojmite, ga vara sa nekakvim površnim idiotom, još jedna droga se pokazuje kao neuspešna da zatrpa ponor, i Bordejn odlučuje da je bilo dosta.

I svojom smrću, umetnik – što Bordejn jeste u potpunosti bio – uspeva da nas zabavi dok delo upoređujemo sa sopstvenim sastavom ličnosti.

Mora se istaći, na kraju, da je reditelj filma dospeo na stub dokumentarističkog srama odlukom da nekoliko privatnih e-mailova predstavi upotrebom Bordejnovog digitalno generisanog glasa.

Naravno, nije prijavio svoj postupak već je naknadno razotkriven, što, na kraju krajeva, nije ni bilo previše komplikovano (zašto bi bilo ko snimao sebe kako čita elektronsku prepisku?). Reditelj, jasno je, nije odoleo njemu dostupnim drogama tehnološkog napretka. Recite „ne“!