Ovo nije muva

Da li zbog prisustva belgijskih osoba među producentima novog filma Kventina Dipjua, već satima ne mogu da uklonim ideju povezanosti njegovog opusa i Renea Magrita (što je, usput, vrlo dobro imati satima u glavi, na ovu skupoću).

Razmišljanje je počelo, naravno, od nadrealizma kojim se obojica igraju, ili uz pomoć kojeg jedino mogu da opstaju, zatim je prešlo na Dipjuove obožavane pastelne boje, da bi se završilo slikom „La trahison des images“ („Izdaja slika“).

Podsetimo se, na toj za razumevanje umetnosti XX veka (a i svega drugog što nas u modernom svetu okružuje) elementarnoj slici ispod uredno, bukvarski naslikane lule piše „Ovo nije lula“.

Možda najnadrealniji od svih Dipjuovih filmova (a konkurencija je velika, i valja pobediti priču o automobilskoj gumi koja ubija telekinezom) ima naslov „Stvarnost“, i u njemu smo neprestano izdani od strane narativa, percepcije snova, egzistencijalne pojedinačnosti likova.

No, da se vratimo za trenutak u stvarnu stvarnost, onu u kojoj devedeset minuta potrošenog vremena ima cenu, najvažnije je da ćete se tokom gledanja filma nekoliko puta naglas smejati, s tim što je bolje da se ne zapitate zašto.

U filmu „Au poste!“, pola sata smo dizajnom ubeđeni da se priča dešava krajem sedamdesetih, da bi bizarno izgledajuća Anais Demustije izjavila da je recept za suši pročitala na internetu.

Kada smo već kod bizarnog izgleda, Dipju uživa da odabere privlačnu glumicu (u novom filmu to je Adel Egzarkopulos) i zatim joj vizuelno i karakterno oduzme seksualnost, primenjujući i na taj način magritovsko izvrtanje stvarnosti.

U „Mandibulama“ najbolji prijatelji Žan-Gab i Manu pronalaze džinovsku muvu u gepeku automobila koji su ukrali da bi izvršili nekakav kriminalni zadatak (iskusni gledalac bi trebalo da pretpostavi – narativno ne preterano bitan).

Od šest emocija dostupnih ljudskom rodu, Žan-Gab i Manu operišu srećom, iznenađenjem i, minimalno, gađenjem, dok su strah, tuga i bes na trajnom raspustu.

Stoga, kada pronađu muvu koja jedva staje u gepek, njihova prva ideja (da se ne zanosimo nepostavljenim pitanjem, „kako je ovo moguće?“) je da je dresiraju, i to ne u cilju zarađivanja bogatstva putem cirkuske atrakcije već da bi im „donosila sve što požele“.

Žan-Gaba i Manua tumače u Francuskoj popularni (klipovi iz njihove televizijske serije „Palmashow“ imaju višemilionske preglede na Jutjubu) komičari Gregoar Lidig i David Marse i zanimljivo je proučiti tip humora kojim se bave.

„Lude avanture Maksa i Leona“, film iz 2016. godine skupa je i scenaristički ambiciozna parodija koja dvojicu provincijskih tupana vodi kroz francusko iskustvo Drugog svetskog rata.

Sve deluje duhovito na slepstik nivou, i scene se ređaju sa manje ili više (svakako dovoljno) uspeha, no, kada pronađu jevrejsku devojčicu sledi sledeći dijalog: – „Moramo je skloniti negde gde je bezbedno“, – „Odvešću je kod časnih sestara“, – „Negde gde je bezbedno, kažem“.

Ili, recimo, kada kao tajni agenti stupe u redove višijevskih kolaboracionista, bivaju postavljeni u propagandno odeljenje koje izgleda i dela poput marketinške agencije iz sadašnjeg vremena (sa gej crtačem plakata, a kako bi bez?).

Uz sve to, crnih i arapskih Francuza u filmu ima samo kada su neophodni da bi se izvela šala, slično starim filmovima Vudija Alena.

Jasno je, Lidig i Marse bave se glupim humorom namenjenim pametnim ljudima kroz eksploataciju sramotnih momenata nacionalne istorije, dok politički nekorektno možemo zaključiti da publiku zahvataju prvenstveno iz redova bele Francuske.

Ukratko, oni su liberalni anarhisti.

Dok je u ranijim filmovima Dipju operisao umereno razumnim osobama postavljenim u nadrealistički haos, u prethodnom filmu „Le daim“ („Koža jelena“) i „Mandibulama“ poremećeni likovi napadaju gotovo linearnu dramaturgiju, tvoreći za njega novu vrstu ontološke pometnje.

No, linearnost vodi ka podtekstualnom tumačenju pa se tako „Le daim“ može čitati i kao napad na fondovsku kinematografiju.

„Mandibule“, čini se, nemaju ambicije tog tipa, pa ipak, vizuelno i dijaloški nižeklasni krotitelji muve prečesto su tokom priče postavljeni u situaciju da se nose sa privilegovanim građanima Francuske da bi to bilo sasvim slučajno i prisutno tek iz potrage za humorom sukoba. Kako god, pogrešno bi bilo tragati za suštinom u filmu u kojem muva u nekom trenutku dobije ime Dominik.

„Zašto Dominik?“, pita Žan-Gab svog druga a ovaj mu odgovori, „Otkud znam, smisli ti onda neko ime“.