Ovo nije život

Devetogodišnja deca i njihove učiteljice su tako dobili poštedu od imanentnog suočavanja sa apsolutnim užasom.

I ja sam bio pošteđen, ne morajući odmah da objašnjavam detetu šta se to dogodilo u školi ne mnogo različitoj od njene.

Pri tome, ona nije nežni cvetak u pogledu sadržaja koji joj je do sada stupio u um.

No, i „Konan“, i „Predator“, i „Loganov beg“, i „Musketari“ Ričarda Lestera (očigledno, dešava se stvaranje bizarne Švarceneger/Majkl Jork mešavine inicijalne slike muškog heroja) jesu fantazije.

Gledala je i „Ekskalibur“, i posebno bila fascinirana krajem, kada se Artur navlači na koplje kojim ga je Mordred probio, samo da bi došao dovoljno blizu zlikovcu i presudio mu dvoseklim mačem.

Moguće je da se malo i preteralo, pa sam nedavno, dok smo gledali spot za pesmu „Love Song for a Vampire“ Eni Lenoks, morao da je ubeđujem da je još mala za Kopolinog „Drakulu“ („Jel’ ovo sve iz filma?!“).

Dan nakon povratka sa rekreativne nastave čekao sam je ispred škole.

U dvorištu, oko prvačića u bezbrižnoj igri, motali su se policajka i policajac, u cokulama i sa vidljivim vatrenim oružjem.

Kao i svi razumni ljudi, teško sam podnosio stvarnost prethodnih deset dana.

Međutim, tek me je ta slika potpuno slomila, i u glavi su mi počele odzvanjati reči: „Ovo… nije… život“.

Verujem da se u tom strahovitom shvatanju nalazi razlog masovnog izlaska ljudi na ulice.

Posle deset godina obesti i zločina koji su se mogli podnositi skretanjem pogleda, jedinke su razumele da više nema mirne luke u kojoj se mogu ukotviti.

Da je gotovo, da su počeli da nas masovno ubijaju.

A kad kažem „oni“, mislim na ljudske proizvode nastale i odrasle u porodicama povezanim sa bezbednosnim strukturama.

Ne radi se ovde o psihopatama sa američkog srednjeg zapada koji nabavljaju automatsko oružje na internetu, dok roditelji pojma nemaju šta im mladac radi u tišini sobe.

Operišem – kao i svi, uostalom – nezvaničnim podacima, te ne želim da ciljano upirem prstom, ali mislim da je činjenica da smo okruženi hiljadama dece i jedva punoletnih bezumnika koje od rođenja uče da su gospodari univerzuma.

Zato se, dakle, dešava prethodno nezamislivo masovno učešće na protestima; zato ustaju javne ličnosti koje su do sada birale da se ne prljaju otvorenom kritikom konkretnih vlasnika moći; zato salonski reditelji svih režima otkazuju poslušnost i pripremaju saradnju sa sledećim; zato RTS u kasnovečernjem dnevniku prikazuje opsežan i istinit prilog o blokadi mosta, sa kadrovima dece i privlačnih devojaka, te navodi sve zahteve organizatora/građana; zato – ovde ću staviti jedno ograđujuće „možda“ – „banjički klan“ objavljuje reklamu sa sloganom „Sve prolazi, Služba je večna“, nudeći svoje usluge novim vlastodržcima sa oročenim rokom upotrebe…

Vođe Vladajuće kriminalne grupe su, pak, savršeno beslovesne, dok se kikoću iz rupe i nalikuju svojim duhovnim precima koji su iz vajne sigurnosti bunkera po vojnim mapama pomerali nepostojeće armije.

Očigledno, sve sluti na kraj koji nikome, mada mogu da govorim samo u svoje ime, ne može doneti zadovoljstvo.

Naša grešnost je toliko sveobuhvatna da ispostavlja najužasniju moguću cenu političke promene.

Niko normalan se neće radovati, već ćemo prihvatiti ulogu umirućeg kralja Artura koji vraća mač Gospi od jezera, da ga čuva dok se ne pojavi neko zaista dostojan njegove snage.

I sada ćete mi oprostiti na izlivu patetike, ali ću javno obznaniti misao koju sam imao dok sam se približavao hiljadama svetlećih mobilnih telefona na novobeogradskoj strani Gazele.

Setio sam se, naime, kraja pesme „Love Song for a Vampire“, i s kim sam je slušao mesec dana ranije…

Let me be the only one
To keep you from the cold
Now the floor of heaven’s lain
With stars of brightest gold

They shine for you, they shine for you
They burn for all to see
Come into these arms again
And set this spirit free

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.