Pakleni krugovi poreskog raja

„He’s a walkin’ contradiction, partly truth and partly fiction“.

U uzaludno optimističnoj sceni iz „Taksiste“ stranačka šrafica u tumačenju Sibil Šepard citira deo pesme Krisa Kristofersona (1935-2024), praveći se pametna i pokušavajući da poetično ukalupi Trevisa Bikla.

Njegova je poezija, ispostaviće se do kraja filma, sasvim drugog žanra, a Kristoferson neće biti ovonedeljna tema.

Naime, nemoguće je da napišem nešto lepše od onoga što se već nalazi u tekstu o Majklu Ćiminu („Čovek koji je igrao valcer u ambaru“, 12.7.2016) koji Kristoferson zapravo preuzima, od pomoćnog postajući glavni junak.

Što govori dosta, ili sve, o čovekovim svojstvima, a sada ćemo se okrenuti nečem novom.

Letnji hitić koji samo što nije napustio srpske bioskope, a već par nedelja se može pogledati i u kućnim uslovima, takođe je „delom istinit a delom izmišljen“.

Zoi Kravic je sa podjednako neiskusnim saradnikom godinama unapređivala scenario, i sada u intervjuima pobija ideju da su joj određeni događaji vezani za ličnost Džefrija Epstina poslužili kao baza.

Pametno joj je to jer održava univerzalnost umetničkog dela.

A mudro je i zato što pipci „slučaja Epstin“ nisu dovoljno istraženi, što znači da mnogi uključeni zlikovci slobodno hode među nama.

Tj, njima, pripadnicima američkih „obalskih elita“, mada ih možda zaista ima i među nama – nedavno otvorena dedinjska šljašteća kućerina ne deluje mnogo drugačije od Epstinovih mamaca za oblaporne bogataše, od tih uvek istih dvoraca okruženih visokim zidovima u kojima ono što se dešava ostaje tajna.

Osim što organizator žurki sve snima i arhivira za ucenjivačku upotrebu.

Za čitaoce koji imaju u životu pametnija posla, valja pojasniti da je Epstin bio najgora manifestacija berzanskog zla iz 80-ih, finansijski konsultant/broker/mešetar koji je umnožavao imetak bogatih.

Logično, ubrzo je postao jedan od njih, razdelivši zatim sopstveni imetak na stotine „of-šor“ računa.

Mahnito je investirao, što je bilo podržano neprestanom samopromocijom, te vidljivo „filantropisao“, dok je ispod površine trošio enormna sredstva na svoj seksualno devijantni životni stil.

Epicentar zla nalazio se na privatizovanom ostrvcetu u Devičanskom arhipelagu, gde su Epstinovim avionima („Lolita ekspres“, kako su interno nazivani) godinama dovođene maloletnice na sredovečnu obradu.

Jedna je konačno maćehi ispričala šta se dešava, čime je prvo pokrenuta, a zatim predanim sistemskim radom donekle umirena lavina posledica, ponajviše zahvaljujući (navodnom) samoubistvu koje je Epstin izvršio u zatvoru.

Ulog je bio pozamašan, budući da je na ostrvu boravio i princ Endrju (Čarlsov brat), Epstinovom avio-kompanijom se po svetu vozikao Bil Klinton, a Donald Tramp i Epstin su tokom 90-ih bili dvojac za provod sa lingvistički limitiranim istočnoevropskim manekenkama.

Naravno, Tramp danas tvrdi da su se samo površno poznavali, a ne pominje ni da su prestali da komuniciraju kada ga je Epstin, kao istinskog privilegovanog glupaka, „zavrnuo“ za ozbiljan novac.

Kako god, cela priča vezana za Epstina je pretežno aproprirana od strane teoretičara zavere sa „trampovske“ strane parapolitičkog spektra, pa se možda i u toj činjenici nalazi razlog iz kojeg Zoi Kravic sada „pere ruke“.

Fiktivni Slejter King (Čening Tejtum) iz filma „Trepni dvaput“ jeste IT mogul koji je godinama bio poznat/ozloglašen po hedonističkom načinu života.

Preteralo se, pojavile su se neugodne optužbe, i Slejter je morao da obavi PR kampanju „posipanja pepelom“, nakon čega se donekle povukao iz javnosti uglavnom provodeći vreme na svom karipskom ostrvcetu.

„Još uvek se drogiramo“, reći će u jednom trenutku kako bi opovrgao provokaciju da je postao nekakav čistunac, „ali sada sa ciljem“.

U njegovom „new age“ raju se, umesto udovoljavanja najnižim strastima, sada „otvaraju vrata percepcije“, što je solidna priča za privlačenje novih gošći na intimna vikend opuštanja napetih živaca.

Najnovija u nizu je kelnerica Frida (Neomi Aki) koja biva omađijana luksuzom i – u balskoj haljini nakon dobrotvorne večeri – sprovedena do Slejterovog privatnog aviona.

Žensko društvo čine i njena cimerka (nezaposlena glumica; Alia Šouket), par glamurozno-alternativnih šašavica bez konkretnog životnog poziva, te pobednica rialiti programa nalik „Survivoru“ (Adria Arhona).

Za razliku od nesrećnih Epstinovih četrnaestogodišnjakinja, ovde se radi o odraslim osobama, što uvodi rizičan ugao okrivljavanja žrtve.

Kravic ne beži od problema već ga eksploatiše tvoreći antipatične junakinje, počevši od Fride čija opčinjenost materijalnim – ponavljam, odrasla je žena – čini da je u isto vreme osuđujemo i donekle razumemo.

Muške goste – dakle, bogate moćnike – tumače Kristijan Slejter (odličan, ne radeći ništa osim izgovaranja replika kao Kristijan Slejter), Hejli Džoel Osment (iz „Šestog čula“; njegovo angažovanje mora nas odvesti ka mislima o zlostavljanju koje su maloletni glumci često trpeli od bogatih moćnika), Kajl Meklahlan kao Slejterov psihoterapeut koji traumu leči ne suočavanjem već brisanjem (što podseća na metodologiju Kita Renirija, vođe kulta „Neksijum“; Kravic vešto i smisleno kolažira).

Svi su beli muškarci, očigledno, i predstavljaju karike u lancu što vodi ka prošlosti, da bi svesno banalnim dijalozima i kvalitetnom glumom bilo blokirano jednodimenzionalno upiranje prsta ka dežurnom neprijatelju, simptomatično za duh vremena.

Uopšte, mora se reći da su glumci, kao retko kada, gotovo većinski zaslužni za valjanost filma – obratite pažnju na Đinu Dejvis kao verziju Epstinove makro-saradnice Gilejn Maksvel (i posebno na to kako njen način izgovaranja replika iz prvog čina postaje jasan u trećem), ili Adriu Arhonu koja ima alhemijsko svojstvo da svedenim sredstvima proždire kolege i scenografiju (Kravic i to upotrebljava sa punim razumevanjem opšte koristi).

Toliko se sme reći, uz naglasak da se „Trepni dvaput“ najviše od svega bavi konceptom zaborava.

A što se tiče filmova ispirisanih Džefrijem Epstinom, oprezno preporučujem potpunu bizarnost „The Scary of Sixty-First“ (u režiji, scenariju i izvođenju poreklom beloruske barbarogenijalke Daše Nekrasove) – niskobudžetni, ironični feminizam unutar još ironičnijeg tretmana teorija zavere.

Efekat na koncu biva snažniji od onog koji proizvodi relativno hrabro i antipamfletsko razrešenje filma „Trepni dvaput“, gde je mestimična ironija deo radnje a ne stila.