Foto: Privatna arhiva Nadajmo se da se će monomanija od koje bolujemo već deset godina privesti kraju krajem decembra, a time kako bi to moglo da se desi i koje bi pripremne uslove valjalo ispuniti bavio sam se u prošlonedeljnom tekstu. A baviću se, pretpostavljam, i sledeće nedelje, pošto sam jedna od žrtava monomanije.
U međuvremenu, vraćam se na početak i jedan od prvih kolumnističkih tekstova u kojem sam domaću sadašnjost analizirao kroz prizmu Amerike 1950-ih i filma „Paravan“ („The Front“, 1974) Martina Rita.
Makartizam divlja i grupa scenarista stavljenih na „crnu listu“ osoba koje se imaju slomiti putem sečenja izvora finansija angažuje neuglednog piljara da ih predstavlja kao fiktivni autor nepretencioznih televizijskih predložaka.
Prevara „šljaka“ sve dok i nesrećnom piljaru ne bude naređeno da izađe pred ideološko-državnu komisiju i potkaže konkretne ljude koji imaju nekakvu vezu sa komunističkom pošasti.
Film dotiče donekle iznenađujući motiv: ponekad vas upravo nedostatak dela ili impozantne ličnosti natera da ne prodate dušu.
Jer, lako je velikima koji često smatraju da je njihovo delo dovoljno značajno da u konačnom životnom zbiru prikrije naoko mala nepočinstva.
Ali, kada znate da je ime jedino što imate, i da iza tog imena stoje imena vaših predaka, takođe dobrih, malih ljudi, da dela koje možete poturiti kao mađioničarevu opsenu nema… onda to ime valja braniti do propasti svega ostalog, čega ionako nema.
Nije zgoreg primetiti da „Paravan“ nije bilo lako snimiti ni u Americi 70-ih – rane su se, dvadeset godine kasnije, kezeći zjapile, poput ubistva Zorana Đinđića u našoj sadašnjosti – te da je to uspelo tek nakon što je Vudi Alen prihvatio glavnu ulogu i zajedno sa autorima uspeo da prevari ljude u odelima da će se njihov novac potrošiti na šašavu komediju.
A onda je Zero Mostel – igrajući još jednog od ljudi koji u zalog imaju da ulože samo svoje ime – stvorio jedan od najtragičnijih likova u istoriji filma, a pored reditelja, scenariste i nekoliko glumaca su na odjavnoj špici ponosno stajale reči „stavljen na crnu listu 1951“, „…’52“, „…’53“.
Razlozi zašto neko pristaje da se upiše na listu onih koje očekuje patnja, dakle, mogu biti prilično kompleksni, a snaga ličnosti katkad može pristići iz neočekivanog izvora kao što je samosvest o nedovoljnosti životnog dela.
Sa druge strane, zašto se ljudi upisuju na liste uz koje stoji režimska moć?
Iz oportunizma?
Neke druge vrste alavosti?
Iz osvete kolegama za koje smatraju da su im u prošlosti učinili zlo?
Ideologije (dok kucam tu reč ivica usana mi se krivi u prezrivi smešak)?
U prethodnih par izbornih ciklusa Vladajuća kriminalna grupa je kao dokaz svoje snage građanstvu predstavljala liste podržavalaca – univerzitetskih profesora, umetnika, sportista…
Bilo je na tim listama svega i svačega, a znam ljude koji ih arhiviraju i čuvaju za eventualnu upotrebu u bližoj ili daljoj budućnosti.
Anonimusi su tu izmešani sa očekivano kvarljivim ljudskim materijalom, zbog čega sam i bio zbunjen kada sam uočio Radmilu Živković, pre nego što sam to saznanje arhivirao, nizakakvu upotrebu.
Upotreba je, ipak, došla, kada je Radmila Živković pre par nedelja gostovala u jutarnjem programu televizije „Pink“ i tamo opisala učesnike „rijaliti“ programa kao bića prikladnija zaključanim odajama zatvorske psihijatrije.
Voditeljski par, verovatno predviđajući ceo sat trpljenja dreke i zlostavljanja u vlasnikovoj kancelariji, uplašeno je promrmljao „nećemo to…“, da bi Radmila Živković pitala „Šta nećemo? Zašto ste me onda zvali?“.
Voditelji su nastavili da mucaju dok je gošća, pre pauze za reklame, pokušala da obrazloži svoju sasvim tačnu definiciju, i sve je, očekivano, postalo dnevni hit na društvenim mrežama.
Jedno drugo „zašto?“ je bitno.
Zaista, zašto je Radmila Živković, žena očigledno i dalje pronicljivog duha, pristala da bude „topovsko meso“ kriminogenih pojava koje ne bi smele da zauzmu sa njom mesto ne u istoj rečenici već u istom poglavlju?
Jer, radi se o uvaženoj članici Narodnog pozorišta i jednoj od najvećih epizodnih glumica srpskog filma, koja je celinu uvek podizala na dve više ravni – stvarnosnu i estetsku.
Istovremeno, smatram je – uz Aljošu Vučkovića – velikom ispuštenom prilikom domaće kinematografije.
Bila je to, u naponu snage, glumica za filmski epicentar.
Možda je tu ključ?
Možda i ona smatra da je mogla postići još više, te je kivna na nekoga?
A postigla je toliko mnogo, i kada pomislim na nju uvek mi sledeća misao odlazi u pravcu Šeli Vinters (i obrnuto, što je kompliment za obe).
Na IMDb-u vidim da ne učestvuje u snimanju serija kojima se od glumaca kupuje lojalnost.
Znači, nije to.
Možda je potpisom obezbedila posao nekom članu porodice?
Ne verujem.
Možda je i nju krajem osamdesetih obuzelo „događanje naroda“, te sada javnom podrškom završnoj nuspojavi održava davno uspostavljeni vrednosni stav?
Jedino u šta sam siguran je i da Radmila Živković, kao osoba najvrednije sorte, i anonimusi koji imaju samo svoje ime, moraju biti svesni da je došao čas za prekidanje saradnje sa Vladajućom kriminalnom grupom.
Iz konačnog prosvetljenja, iz razočarenja, iz umora, iz straha od posledice, iz bilo čega što je vodilo generala fon Holtica da avgusta 1944. godine napusti svoju kancelariju ne izdavši naređenje da se Pariz digne u vazduh.
Sve svrhe koje su nekada postojale, sada su besmislene.
Gotovo je.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
