Patnja ili moć jednog uništitelja svetova

Nedavno sam tokom pranja sudova polomio tanjir. Pogledao sam sitna slova na njegovom naličju kako bih u potpunosti spoznao šta sam upravo uništio. Skraćenica GDR – dakle, radilo se, valjda, o istočnonemačkom izvoznom proizvodu – ispunila me tugom.

Zar nisam mogao da pripazim, da ne razmišljam o ko zna čemu dok pomeram tanjir ispod slavine? Sledećih nekoliko dana taj predmet mi je često padao na pamet – kad su već DDR/GDR svi napustili, zar baš i ja moram da uništavam dokaze njenog postojanja?

Sećao sam se plavih dresova sa olimpijskih igara, moje tadašnje zbunjenosti – svakako izazvane detinjstvom provedenim u Jugoslaviji – u vezi ljudi koji govore istim jezikom a iz nekog razloga su toliko lišeni razumevanja da se takmiče pod različitim zastavama.

Čak i ne preterano različitim, osim tog grba preopterećenog simbolima na jednoj od njih. Čekić, šestar i klasje raži, koji predstavljaju zajednički i ravnopravni napor radnika, inteligencije i seljaka, saznaću jednog dana.

Ovaj događaj prikrao mi se vrlo brzo tokom gledanja dokumentarnog filma „Gorbačov. Raj“, ruskog neodisidenta Vitalija Manskog („Putinovi svedoci“), i to ne zato što je njegov glavni junak pristao da, pre trideset i pet godina, u nameri da spasi ekonomiju i očuva geografske okvire Sovjetskog Saveza, preuzme krst uništitelja svetonazora. Odgovorna za sećanje bila je manipulacija emocijama kojom Manski otvara film. Gorbačovljeva prostrana kuća je osvetljena hladnom svetlošću koja dolazi spolja, nalik stanu iz filma „Ljubav“ Mihaela Hanekea.

Odlazak bračnog druga, zaista, vrlo brzo postaje tema, sa Gorbačovom koji veli da je njegov život na neki način završen na dan ženine smrti, pre više od dvadeset godina. Devedesetogodišnji Gorbačov je, uz to, očekivano fizički slab, i Manski pohotno prikazuje ceo minut tokom kojeg pokušava da ustane iz fotelje. Ipak, dok to radi, tvrdoglavo odbija pomoć. Rediteljeva igra je u izazivanju saosećanja, na najosnovnijim nivoima. No, radi se, zapravo, o promišljenoj montažnoj dramaturgiji.

Kad se krene sa ozbiljnim pripovedanjem momenata koji formiraju ličnost, Gorbačov, polu-Ukrajinac polu-Rus, čiji mnogi rođaci su tokom tridesetih robijali ili umrli od gladi u „holodomoru“, će živahnim glasom reći: „Usput, i moj deda, sa majčine strane, je bio optužen.

Osuđen je na smrt streljanjem. Rukovodio je pre toga kolhozom koji je sam i osnovao. I na kraju ga sazove okružni tužilac… Kaže, ‘U stvari, ovo nije slučaj za pogubljenje’. Puste ga, posle četrnaest meseci zatvora. Mučili su ga tamo na razne načine. Ruke su mu slomili vratima… Po mom mišljenju, problem je bio u njegovoj vezanosti za trockizam. Koji mu je k…c trebao taj trockizam?

Sećam se kada se vratio iz zatvora. Samo najbliža porodica ga je sačekala. Sedeo sam, pretvorivši se u uvo. Rekao je, ‘Pričam vam ovo da znate, ali ne treba širiti okolo. Neću ni ja’. ‘Nije Staljin kriv’, uvek je tvrdio“.

Kako razgovori odmiču, sve više nestaje vizija mladog mučitelja koji je zajahao onemoćalog starca, remeteći mu predsmrtni spokoj. Zaista, kada u obzir uzmemo i raniji dokumentarni film Vernera Hercoga „Susret sa Gorbačovom“, primećujemo šablon: tokom snimanja filma, Gorbačov odlazi u bolnicu, da bi nakon što biva pušten na kućni oporavak sam inicirao par završnih razgovora. Otkriva li to osobu koja, praveći se da joj je svejedno, želi da ostavi za dolazeće generacije što više uvida, koliko god oni na prvi pogled delovali suzdržano i oprezno? Sledeći razgovor sa Manskim ima sve odlike dramske scene:

„Manski: Da li je Evropa iskoristila priliku koju ste joj pružili?

Gorbačov: Mislim da jeste.

Manski: A Rusija?

Gorbačov: I Rusija.

Manski: Kako to mislite?

Gorbačov: Kako šta mislim?

Manski: Kako je to Rusija iskoristila priliku?

Gorbačov: Živimo u miru.

Manski: U stvari, mi živimo u diktaturi.

Gorbačov: Znate, to što mi moramo da uradimo, da sve prođe i završi se… Za to je potrebno vreme. Godine i godine. Ogromnog napora i umeća. Nije to tako jednostavno.

Manski: Zašto je  „tako jednostavno“ u istočnoj Evropi? Češkoj, na primer? Oni žive u demokratskom društvu već trideset godina. Dok mi stalno gledamo u prošlost.

Gorbačov: A šta je sa tobom? Pišeš, snimaš filmove… A misliš da ti je uskraćena demokratija.

Manski: Da, mislim da mi je uskraćena. Mislim da je bilo demokratije pod Gorbačovom. Dobro, i prvih godina Jeljcina. Sve do kraja svoje vlasti, kada je moć prepustio Putinu.

Gorbačov (posle razmišljanja): Sve u svemu, imamo o čemu da diskutujemo. I ti imaš dovoljno tema za film. Zaradićeš i neki novac. Živ bio.

Manski: Nisam razumeo vaš odgovor… Odnos prema vama… U Evropi ste heroj.

Gorbačov: Kako?

Manski: U evropskim državama. Za Rusiju… ne bih rekao.

Gorbačov: Reci, ko te sprečava.

Manski: Hteo bih da čujem to od vas.

Gorbačov: Nije, nego ti nećeš da izgovoriš.

Manksi: U Rusiji niste heroj.

Gorbačov: Ne bih mogao da se složim.

Manski: A šta ćemo sa vašim rejtingom popularnosti? 0,8 odsto?

Gorbačov (odmahuje rukom): Istorija je kapriciozna dama.

Manski: Istina. Ja mislim da ćete vi biti heroj u Rusiji. Ubeđen sam u to. Ali se plašim da se to neće desiti danas ili sutra.

Gorbačov: Ne boj se. Kažem ti, potrebno je vreme. I strpljenje. I umeće. Opamećivanje. To je ogroman proces koji se jedino može uporediti sa večnošću“.

Gorbačov je tvorac sveta i njegov uništitelj, bez koga jedan odrastao muškarac ne bi 2021. godine danima razmišljao o slomljenom tanjiru. Nesumnjivo, moćan čovek.