Personifikacija

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

Tema, žanr, reditelj ne moraju značiti ništa, kao što su i zajednički interesi, društvena grupa, godište samo okvir. Ovaj tekst spaja dva filma samo zato što se njihove radnje baziraju na homoseksualnom odnosu dve žene dok je sve ostalo drugačije. A ipak, i filmove i ljude, opčinjeni formom, stavljamo u površne mentalne fioke. „Kerol“ je jedan od filmova/ljudi za koje znamo i pre upoznavanja – poznati glumci, reditelj, autorka romana, nagrade na evropskim festivalima, smrtno ozbiljna oskarovska formula… Pa opet, gledaoci su uznemireni hladnoćom filma u kojem nema srceparajućih scena ili velikih reči. Šta su očekivali u priči koja je smeštena u američku srednju klasu početkom pedesetih godina prošlog veka? Desetominutno zversko kresanje poput onog u filmu „Plavo je najtoplija boja“? Nije to taj film. „Kerol“ bi mogla biti priča o igri između ostvarenosti i potisnutosti. Kerol (Blančet), sredovečna je udata žena čiji muž, u tome je kvaka, zna za njenu, u najmanju ruku, biseksualnost, ali smatra da se takvi neprirodni osećaji mogu prekriti osećajem dužnosti prema bračnoj zajednici ili ljubavlju prema detetu. Tereza Belivet mlada je prodavačica u robnoj kući, zainteresovana za fotografisanje (a talenat je upravo interes za nešto) koja se kreće po obodima predbitničkih krugova NJu Jorka. Dakle, mogla bi ona, u perspektivi, nakon što prihvati svoju homoseksualnost, naći neku slobodoumnu umetnicu, kao što bi Kerol mogla imati nekakvu tajnu, usputnu aferu na svakih nekoliko godina. Ipak, one se ne zadovoljavaju poluproizvodima (Kerolin izgled i Terezine fotografije su savršene) i, moglo bi se reći, čak egocentrično, žele jedna drugu. Zanimljiv je momenat kada tokom prve zajedničke kafe Kerol kaže kako je Belivet baš zanimljivo prezime, na šta Tereza počne da objašnjava „češko je, skraćeno od…“ samo da bi bila prekinuta u pola rečenice Kerolinim menjanjem teme. Kerol od Tereze traži pogled, trenutak a ne kompletnu porodičnu genezu ili planove za budućnost. Kada gledamo filmove ne bi trebalo da nas zanima kako su snimljeni. Distanciranost i hladnoća nas navodi da će se sve tužno, možda čak i tragično završiti, a onda, roman i film uvode optimističan, verovatno do granice nerealističnosti, kraj, nakon kojeg ćete vi i film možda prestati da budete poznanici i postati prijatelji. A možda i nećete, jer kome je u životu potrebna osoba koja živi u svetu fantazije?

* * *

Imate, međutim, filmove kao što je „Otvorena“ o kojima ne znate ništa. Vidite da traje sat i deset minuta (uvek odlična stvar – mogao bih da zamislim da produkcijske kuće, kao što je slučaj sa decimalama kod cena, ponekad teraju autore da svoje filmove skrate sa 100 na 99 minuta jer realno, tako će njihova festivalska gledanost biti veća), da deluje snimljen u mizernom budžetu, ne prepoznajete glumce… i rešite da mu posvetite svoje vreme jer za tih sedamdeset minuta nemate nikakve pametnije planove. I onda vas razoruža najfilmskiji srpski film koji ste ikada gledali. Ekstremna stvar da se izgovori, još više da se napiše, ali zaista je teško setiti se bliskog slučaja tolike ljubavi prema kompoziciji kadra, fetišizacije vizuelne forme, osmišljene izmene fokusa između prvog i drugog plana u okviru kadra… jezika filma, u dve reči. Zapitate se ko je, do đavola, ovaj čovek koji tako uspešno ne ume da proda svoj rad (plakat, trailer, fotografija iz filma u festivalskom katalogu – sve je pogrešno), koji ne ume da koristi medije (sluša se, recimo, već par godina da je „Vlažnost“ – kvalitetna i smislena, no, to je sad manje važno – dobila podršku za scenario, pa unapred izabrana da bude prikazana na berlinskom festivalu… što je sve dobar marketing), čiji film gledate zato što kratko traje i nemate pametnija posla? Tipovao bih da je reditelj trideset i neštogodišnji kamerman koji je rešio da priča svoje priče umesto da oslikava one drugih ljudi, međutim, malo internet pretrage otkriva da je u pitanju klinac ('89. godište) koji je završio filmsku školu u Engleskoj (toliko o srpskom filmu…). No, „Otvorena“ vas i uznemiri, nakon filma osećate čudnu mešavinu zbunjenosti, ljubavi i mržnje. Film koji se, površno gledano, bavi kratkim periodom u životu tinejdžerke kojoj se sviđa najbolja drugarica završava se nekom vrstom „razgejivanja“. Međutim, sviđanje nije prikazano kao nešto negativno, zapravo, kao da bi sve bilo u redu kada bi drugarica osećala iste stvari, ili ih možda oseća ali ne može da ih prihvati. Opet, glavna junakinja, vraćena na strejt stranu, na kraju filma se prvi put osmehne i deluje srećno. Da li je sve to bila nekakva metafora? Radnja je smeštena u devedesete. Možda celo društvo, uz pomoć strave i užasa („Otvorena“ je horor, pre svega drugog) zamenjuje jedno sviđanje za drugo i nakon promene nastavlja da živi u iluziji da će od tog trenutka biti srećno? A neće. Mržnja se javlja zbog straha od moguće autorove reakcionarnosti. Prikazan je, ima već dosta godina, izvesni „Miloš Branković“, ekstremno desničarenje maskirano u arty film. No, ovo je nešto drugo. Ovaj film je osoba koju ste slučajno upoznali, o kojoj ne znate ništa a može vam postati prijatelj. Stvari koje vam govori kontradiktorne su i možda vas baš zbog toga privlači. Misteriozna je, neočekivana i nije dosadna. Zaljubili ste se i verovatno vam se smeši ozbiljno stradanje.