Pesme naših podsvesti

Na pitanje postavljeno u kućnom okruženju odgovorio sam u roku od par sekundi.

Svesnog razmišljanja nije bilo, iako je kroz podsvest verovatno prošlo par slika.

Recimo, leto ’87. ili ’88, vožnja „stojadinom“ kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru i mladac koji na zadnjem sedištu pušta muziku sa kasetofona.

Valjda su mu tutnuli uređaj u ruke da bi se zabavljao tokom celodnevnog kotrljanja do Cavtata.

Ili jedna mnogo skorija, kada pre selidbe gledam kojih bi se ploča mogao rešiti.

O „Mrtvoj prirodi“ i „Buvljoj pijaci“ razmišljam dobrih par trenutaka, sa prvim impulsom koji govori da mi više nisu potrebne.

Jesu, i biće prenete da zauvek ostanu sa mnom, makar ih više nikada ne pustim, kao što ni u poslednjih dvadesetak godina ne verujem da sam pustio bilo koju pesmu Riblje čorbe.

Ali, „koja ti je omiljena?“.

Pitan sam jednom „koji ti je omiljeni glumac?“, i kao iz topa sam odgovorio: „Majkl Kejn“.

Pitanje je prilično glupo i ranije nisam razmišljao u tom pravcu.

Ali, eto, Majkl Kejn.

Ima jedna situacija iz sitkoma „Frejžer“ kada naslovni psihoanalitičar ne može da se odluči između dve potencijalne partnerke, a obe su kvalitetne osobe i jako mu se sviđaju.

Njegov brat Najls, takođe psihoanalitičar (jungovac, za razliku od frojdovca Frejžera) zapiše imena na papiriće koje stavi u stisnute pesnice.

Kućna pomoćnica Dafni (u koju je Najls, inače, opsesivno zaljubljen) u prolazu kaže, „bile bi oduševljene da znaju da se ovo dešava“.

Postupak je više nego diskutabilan, ali Najls insistira da Frejžer odabere ruku.

Ne otvorivši papirić, pita: „Koje ime bi voleo da ti pročitam?“.

Radi se o – neka bude „jungovskoj“ – praktičnoj vežbi koja se sastoji iz pogrešnog procesa i ispravnog rezultata.

„Ona… ‘Ostavi je’“, kažem.

Zašto ta?

Mada sam siguran da je izbor istinit.

Gledam spot i smeškam se.

Potpuno je genijalan i u savršenoj saglasnosti sa tekstom; poučan primer namernog „kempa“ koji se sastoji od duhovitosti i dosezanja neprijatnih antropoloških dubina.

Ratnicima i ratnicama nove političke korektnosti pesma „Ne veruj ženi koja puši Drinu bez filtera (Ostavi je)“ pretpostavljam da izaziva podizanje obrve, praćeno mahinalnim hvatanjem za mobilni telefon u cilju obnarodovanja angažovanog mišljenja.

Kako i ne bi kada u njoj muškarac koji je već par puta zgazio na emotivnu minu mlađem, neiskusnom sapatniku daje savet kakve dame da izbegava.

„Ne veruj ženi koja mrzi taksiste i konobare; I nemoj da je tešiš dok plače; To je svakodnevna, normalna pojava; I ti joj ne možeš pomoći“.

Ništa saosećanje, ništa komunikacija, ništa od svega što pod prisilom uče nove generacije.

Baš neprijatno.

Pada mi na pamet kada sam nedavno na televiziji video par kadrova nekog novijeg filma sa Skarlet Johanson i pomislio: „Da imam muškog potomka pretpostavljam da bi jedan od očinskih saveta bio: ‘Čuvaj se sisatih patuljaka’“.

Ionako me ne bi poslušao.

Elem, scenografiju spota čine početkom osamdesetih popularna šahovska polja, dok je Đorđević obučen u isti takav čaršav/plašt, sa licem obojenim u crnu i belu polovinu.

On je, zapravo, u strahu i panici, mimikrirajući se u zidove u pokušaju da se sakrije od tih prokletih, komplikovanih žena.

Iako privlačne, jesu i strašne, tumačene od strane plesačica (ne gube vrednosnu bitku sa bilo čim što se može videti u filmu „All That Jazz“) koje nalikuju psihodeličnim verzijama Holi Golajtli – mislim na uznemirujući original iz Kapotijeve novele, gde mačak ne biva tražen nakon što je oteran.

Kako god, odoleti im se ne može.

Krupni planovi crno-belog lica nas, pak, usmeravaju ka razmišljanju o dualizmu, toj suštinskoj osobini Đorđevićeve ličnosti i jednoj od najlepših i najopasnijih odlika ljudskih bića koju sve više gubimo (samim tim, sve više ostajemo bez ljudskosti).

Pre par meseci je neki kretenski proizvod „zeitgeista“ zadužen za „striming“ promociju Kjubrikovog filma „Full Metal Jacket“ sa šlema na posteru izbrisao reči „born to kill“, ostavivši samo znak mira.

Metju Modin koji je igrao filmskog vlasnika narečenog šlema se javno pobunio, napisavši da se bez „born to kill“ gubi poenta, i slika je vraćena u izvorno stanje.

Ali, moramo li da ih tako, jednog po jednog bednog crva, primoravamo da pobede strah?

Bora Đorđević se nije plašio, uživao je da provocira i šokira na sve pametne i glupe načine, čime se da objasniti njegova nacionalistička faza iz drugog najgoreg perioda naše istorije (iza tekućeg).

Da li je predstava sablažnjavanja kulturne elite nakon prevelikog broja izvođenja za autora postala stvarnost?

Nikola Čuturilo kaže da privatno Đorđevića nikada nije čuo da je opsovao.

„Dualizam čoveka“, rekli bi redov Šaljivdžija i njegov omiljeni Karl Gustav.

Da li bi Đorđevićev javni put bio drugačiji da je Riblja čorba arhivirana nakon odlaska Momčila Bajagića i Rajka Kojića, u leto 1984. godine?

Zaista, da li bi bilo konstruktivno da su Pol Makartni i Ringo Star nastavili da se zovu Bitlsi?

Ili da su vlastodršci Srbije i Crne Gore 1992. godine nastavili da građanstvo ubeđuju da živi u Jugoslaviji?

Ups.

Tihi krik „Beži… i ne okreći se, sine“ iz pesme „Ostavi je“ takođe je bio ikonoklastičan na početku te šlogirane i predapokaliptične decenije.

Za zaparloženi sistem ugodna filmska replika aproprirana je i okružena naoko banalnom svakodnevicom, u daljem kontrastu sa eklektičnom muzičkom temom Momčila Bajagića u kojoj se mešaju bluz, glam rok, Bouvi, New York Dolls…

Na koncu je sve upotpunjeno produkciono skromnim spotom koji je koncipiran i ostvaren kao vrhunsko umetničko delo (reditelj je verovatno Stanko Crnobrnja, tvorac scenografije i Đorđevićevog kostima bi mogao biti Kosta Bunuševac; ako neko zna, neka javi).

Dobri smo bili, u inat sebi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.