Piće trenutnog osmeha

Gubi li se ideja ako se slika u potpunosti izmeni? Epizoda Zone sumraka „Broj 12 izgleda isto kao ti“, kako to Rod Serling u najavi kaže, nasumično smeštena u 2000. godinu, predstavlja društvo u kojem građani, kada napune osamnaest godina, odaberu jedan od nekoliko ponuđenih ljudskih modela i izvrše sveobuhvatni plastični zahvat na svom telu. Samo na telu? Tema epizode je, zapravo, društveno prilagođavanje i usklađivanje mišljenja, pri čemu je okvir samo pomoć, kao kada glumac mora da zalepi brkove kako bi zaboravio sebe i postao neko drugi. Merilin, naša junakinja koja se opire promeni, seća se oca sa kojim je pričala „o stvarnosti, a ne samo o elektronskom bejzbolu i super fudbalu i o tome gde se kupuje odeća ili ide kod frizera“. Na takve jeretičke misli, majka i ujak (koji izgledaju kao i svi drugi muški i ženski likovi koje tokom epizode srećemo) govore joj da je njen otac bio naočit muškarac ali je mnogo razmišljao i nude joj „piće trenutnog osmeha“. Kao i većina epizoda Zone sumraka i „Broj 12 izgleda isto kao ti“ podložna je diskusiji u pravcu ideološke orijentacije. Detalji nam, ipak, otkrivaju da je malograđansko društvo koje troši i koristi, dakle, dehumanizujući razvoj liberalnog kapitalizma, meta. Konačno, kada Merilin doktoru imena Sigmund Frend, zaduženom za ukalupljivanje neposlušnih, kaže „Da li ste znali da je Dostojevski bio epileptičar? Bio je ružan, izobličen, ali je pisao o lepoti, stvarnoj lepoti“, jasno nam je na kojoj strani idejnog spektra scenaristi stoje (uz činjenicu da se reditelj epizode zove Abner Biberman – eto imena koje ne bi bilo neobično pronaći na holivudskoj crnoj listi). Vođama je lakše da upravljaju građanima koji nemaju identitet. Ipak, kako je došlo do toga da je dovoljnom broju građana potreban vođa? Sam vođa se ne bi pojavio da nije bio potreban, pozvan. Zapravo, vođa nije umetnik koji stvara od praznog papira već konzervacionista koji, bez ikakve mašte, tokom svoje vladavine održava u nepromenjenom stanju sliku koju je zatekao. U tom pravcu, u epizodi Zone sumraka ne pominje se ko vlada društvom iz 2000. godine i moglo bi se pretpostaviti da su građani, nakon što su, u nekom trenutku, proizveli i potrošili vođu, odlučili da im ta vrsta štake više nije potrebna i da je mnogo elegantnije da sami sebe drže u poslušnoj obamrlosti, iako pomognutoj „pićem trenutnog osmeha“. Potencijalni protivnici, poput oca junakinje, biraju samoubistvo pre nego borbu, svesni da je društvo dovedeno u takvo stanje od samih njegovih činilaca i da je ista besmislena.

Postoji nekoliko načina na koji bi mogao da se prevede naslov britanskog filma „I.D.“ – najsrpskije i najnejasnije, „Lična karta“; bukvalno, „Identifikacioni dokument“; poetično, „Identitet“; maštovito i najzabavnije, brisanjem tački dobili bismo reč „Id“. Opet, suviše jednostavno je problem fudbalskog huliganizma svesti na pitanje nagonskog dela ličnosti, onog koji ne razmišlja i koji reaguje kao da juče i sutra ne postoje. Za početak, „I.D.“, snimljen sredinom devedesetih, smešten je u istoriju i dešava se krajem osamdesetih kada je desničarska vlast pripitomila svet ostrvskog fudbala i vratila ga očevima koji subotom popodne vode sinove u muški, iako sada civilizovan, provod i penzionerima koji celog života prate svoj lokalni klub. Da li je, onda, tema filma način na koji je država pobedila zlo? Početak vodi u tom pravcu. Četvorica narodskih ali pristojnih policajaca dobija zadatak da se tajno priključi hardkor jezgru navijača izmišljenog drugoligaškog kluba iz radničkog dela Londona u cilju prepoznavanja vođa i pronalaženja načina da se protiv istih pronađu dokazi koji bi ih na duže uklonili sa ulice. No, ono što se zatim događa sa DŽonom, našim junakom, pokazuje nam paradoksalnost zadatka koji im je poveren. Da biste se približili toj masi alkoholisanog mesa i testosterona sa namerom da ih iskoristite i izigrate, nije dovoljno pretvarati se. Morate da oslobodite najgori deo svoje ličnosti, onaj koji se hrani strahom od jačih i nasiljem nad slabijima. DŽon, postepeno, postaje ono što se pretvarao da jeste i kada dođe trenutak za policijsko delovanje, za dosadni birokratski rad sakupljanja materijala za tužbe, više nije u stanju da uhapsi samog sebe. Zlo je, dakle, nemoguće pobediti ali ga je moguće ukloniti iz sporta, ukoliko pokušamo da ubedimo sebe da organizovani, komercijalni sport sam po sebi nije zlo. Gledanje sporta rezultat je borbe sa dosadom. Naime, ako ste proveli godine svog života igrajući iz zabave fudbal kada prolazeći pored školskog dvorišta vidite desetak klinaca koji dodaju loptu i šutiraju je u pravcu gola dobićete impuls da malo usporite hod kako biste videli kako će akcija da se završi. Dakle, na nekoliko sekundi ste se zabavili bez navijanja za bilo koga. Zamenili ste, zapravo, zabavu igranja zabavom gledanja.

„Ali, šta su „navijači“? LJudska bića sasvim krhkog identiteta, pojedinačno (ili u grupici) fizički moćna kada se uporede sa jednim prosečnim muškim članom ljudskog roda. U masi, okružena sebi ne sličnima već identičnima, oni postaju samo deo jednog velikog mesa. Šta je „vođa navijača“ do menadžer dotičnog mesa, neko ko svoj proizvod upotrebljava i od njega dobija finansijsku i/ili sistemsku korist. U zavisnosti od društva u kome se nalaze, varira svrha upotrebe „navijača“. Krajem osamdesetih u Srbiji, upotreba je bila državno bezbednosne provenijencije, u svrhu masovnog ubijanja istog takvog mesa drugog naglaska i veroispovesti. Da li osoba koja je svoj identitet ustanovila kao deo jedne takve organizovane grupe, kada se dvadesetak godina kasnije nađe na vlasti (a videli smo na primeru Zone sumraka da se tu našao jer je bio potreban većini – onoj koja se drogira silom, silom primenjenom u svom mikro svetu i trpljenom od izabranog jačeg) može uništiti zlo? Naravno da ne, jer bi morao da ubije sebe. Vlastodržac o kome pričamo kada dođe na vlast i počne da se, pošto se oseća pozvan da se svime bavi, bavi najvećim sportskim društvima, prvo odlazi na sastanak sa „vođama navijača“. Jednostavno, to je njegov identitet. Slušao ih je i plašio ih se kada je imao osamnaest godina, a, kako sve u svom životu vezuje za moć, oseća da je sasvim prirodno da prvo razgovara sa, po njegovoj izopačenoj prirodi, vlasnicima najveće moći. Ne razumevajući sport, on, poput „vođa navijača“, igru i zabavu pretvara u moć. Čudno li je, onda, što „navijači“ često, u potrazi za moći, menjaju klub za koji „navijaju“? Da li je iznenađujuće da je jedan mali diktator odabrao promenu ugla gledanja na teren i sa istočne tribine prešao na zapadnu? Teren tu, zaista, nije bitan jer nesrećno ljudsko biće samo traga za uglom iz kojeg će, u iskrivljenom ogledalu svoje svesti, delovati veći. Naš policajac iz filma „I.D.“ u svojoj potrazi za moći na kraju brije glavu i pristupa grupama nelicemerno oslobođenim od pomoći stadiona i dalje sebe – budući da je, jureći moć, identitet bespovratno izgubio – ubeđujući da je na tajnom policijskom zadatku. Pre toga, ženi koja ga je ostavila će poručiti, „naučiću svoju decu da mrze tvoju“. Opsednutost moći bespovratni je put u mržnju. Da li je moguće izlečiti društvo koje bira vladara kojim upravlja mržnja?