Plastična kofa u habzburškom dvorcu

Sećam se, kad sam završio fakultet i počeo da se obrazujem, na red je došao i film Ludvig Lukina Viskontija.

Sve u tom četvorosatnom čudu me je duboko zanelo, ali ništa kao scena u kojoj carica Elizabeta dolazi u poslednju posetu svom rođaku Ludvigu Drugom.

Davno je bilo, ali pretpostavljam da je u tom trenutku filma Ludvigova Bavarska već poluprisilno postala delom Nemačke, Vagner završio Prsten Nibelunga i otišao napunjenih džepova, a sam Ludvig sveden na uništitelja državnih sredstava koji samo čeka da ga Bizmarkovi plaćeni lekari proglase ludim i uklone od donošenja svih odluka.

U kjaroskuru, Romi Šnajder kao Elizabeta, spušta se do Ludvigovog pećinskog jezera i posmatra ga dok u mraku koji probijaju samo svetlosti malih baklji i belo perje labudova, plovi na gondoli, sa pogledom mrtvaca.

Idealizam koji je doneo potpunu usamljenost, dvoje ljudi koji iz svih rođačkih i homoseksualnih razloga celog života ne mogu da ostvare međusobnu ljubav, kraj ere sa Ludvigom kao poslednjim, uz to i romantičnim apsolutistom za kakve više nije bilo mesta u svetu industrijske revolucije…

Zašto da ne, reći ću da je to najtužnija filmska scena koju sam video, pobegavši za dlaku od izdaja iz filma Pazi dinamit Serđa Leonea.

„Zabranjujem ti da se ubiješ u mom jezeru. To je moje jezero“, kaže Ludvig Elizabeti u ovogodišnjem filmu Korset koji prati austrougarsku caricu od Božića 1877. do jeseni 1878.

Napunila je četrdeset godina, muž je hladan prema njenim seksualnim pokušajima ručnog rada, u retkim javnim pojavljivanjima glumi onesvešćivanje kako bi pobegla od procesija.

Ipak, zbog lepote, iskrenosti i liberalnih stavova (tim redom) je, poput princeze Dajane, vole podanici, više od bilo koga iz degenerisane dinastije Habzburga. Korset je prikladan film kako za gledaoce koji imaju puno informacija o istoriji Evrope u 19. veku, tako za inteligentnu ali još uvek ne previše obrazovanu omladinu.

Nije loše, zbog punog emotivnog udarca, znati šta se na kraju desilo u Ludvigovom jezeru, ili kakvu je ulogu igrao korset iz naslova u poslednjih par sati Elizabetinog života. Sa druge strane, rediteljka jasno – ali ne i previše – kroz narativ sprovodi temu promene sveta koja ide brže nego što njegovi stanovnici to mogu intimno pratiti.

Na primer, hodnik ispred caričine spavaće sobe je ogoljen od prethodne farbe pa izgletovan, da bi se oko polovine filma na podu hodnika pojavila plastična kofa sa takođe plastičnim portfišom. Istovremeno, lične slobode umiru plutajući u Ludvigovoj gondoli.

Elizabeta (Luksemburžanka Viki Krips, koja je dosad preživela i oproštajni film Danijela Dej Luisa, i povratničke pokušaje M. Najta Šjamalana), stoga, jeste junakinja u skladu sa svetom 2022, gde umesto parne mašine koja zamenjuje ljudsku snagu, digitalno vrši genocid nad analognim, dok ljudska srž – ukoliko je, optimistično, dotična srž potreba za slobodom – biva sve ugroženija.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.