Plaža u Granži

P { margin-bottom: 0.21cm; } Samo par reči o Marčelu Mastrojaniju pre nego što pređem na ono što je trenutno bitnije a o čemu film pri/propoveda… Kada pomenete Mastrojanija većina ljudi pre očima ima sliku weltschmerz šmekera u smokingu, sa velikim naočarama za sunce, u crno beloj tehnici, u društvu pametne lepotice obučene u haljinu cvetnog dezena – neku vrstu poze, ukratko. I, zaista, kada pogledate Felinijeva kanonizovana dela, bizarnosti poput zaboravljenog filma Romana Polanskog „Šta?“, „Izuzetan dan“ Etorea Skole, konačno, „Pereiru…“, teško da se da primetiti nekakav glumački napor. Gledamo li onda građanina Marčela? Ne, on nije prisutan, otišao je negde daleko, nalik nekom italijanskom Robertu Mičamu, i pustio nas da kroz njega pratimo priču.

Priča „Pereire…“ bila nam je bliska pre dvadeset godina, zato je toliko često i puštan na tada opozicionom Studiju B. U Lisabonu 1936. godine, Pereira se bliži smrti, bezbrižno, iz svog stana, uređujući kulturnu rubriku dnevnih novina i popunjavajući vreme razgovorima sa fotografijom svoje par godina ranije umrle žene. Život je posvetio kulturi kao takvoj, esejima o pesnicima, stilskim figurama, kulturi kao begu od stvarnosti u svet estetike. No, ima li kulture bez politike? Vratimo se na Studio B, ili na ono što se kao Studio B danas predstavlja. Zanimljivo je bilo gledati prvih petnaest minuta večernjih vesti te televizije u subotu uveče. Zapravo, nisu to bile vesti već stranački bilten u pravcu pluralizma radikalske „Velike Srbije“ (čija je urednica par prethodnih godina provela baveći se evropskim integracijama). Koja je funkcija tih, hm, vesti? Kome se obraćaju kada je gledanost televizije prilično minorna? Jasno je, urednik programa obraća se osobi iznad sebe u stranačkoj hijerarhiji, osobi iz skupštine grada, možda nekome iz gradskog odbora ko se bavi medijima, u nadi da će dobiti maženje niz dlaku i malo ukusniji otpadak sa trpezarijskog stola. Ne bi to bilo strašno da ne pokazuje model odnosa u društvu, model po kome ljudi zanemaruju moral i rade ono što se mora, ili misle da se mora, kako bi sebi obezbedili udobniji život. Opasno je to, jer, ljudi nisu monstrumi već skupovi svesnih i podsvesnih impulsa koji, u nekim društvima, poput Portugalije tridesetih, a i, je li, nekih drugih, zaboravljaju šta je ispravno a šta nije. Na koncu, to postepeno vodi do peći za spaljivanje ljudi. Pereira je, uz sav svoj eskapizam, zato što je instinktivno, u osnovi, pristojna osoba (može se diskutovati da punjenje svesti umetnošću spira paučinu sa moralnog centra bića), okružen oslobođenim umovima, kelnerom restorana koji svakodnevno posećuje, koji u pola glasa ljudima od poverenja saopštava šta se zaista u gradu i državi dešava, doktorom u banjskom lečilištu koji jedinke definiše kao saveze duša kontrolisane od jednog, moćnog ega, koji uvek može biti pobeđen i zamenjen drugim (zapravo jedinka je, po njegovoj teoriji, nalik društvu u kome diktator nikada nije bezbedan), momkom koga je zaposlio da mu unapred piše nekrologe velikih pisaca a za koga se ispostavlja da je povezan sa pokretom otpora i vrbovanjem boraca za međunarodne jedinice u Španskom građanskom ratu… I, da, delovaće, zato što mora, zato što bi, kada bi se povukao, ceo njegov dotadašnji život izgubio bilo kakvu težinu. Dok, nakon simboličnog čina, nestaje u masi da nikada ne saznamo njegovu dalju sudbinu, film zatvaraju reči: „Pereira tvrdi da ga, dok je nestajao u masi ljudi, njegova starost nije više opterećivala. Kao da je ponovo bio dečak, sposoban i vitak, sa toliko strasti prema životu. Zatim se setio plaže u Granži i nežne devojke koja mu je dala najbolje godine svog života. Sećajući se svega, hteo je da sanja, divan san otvorenih očiju“. Pereira je mogao da se pretvara da je kultura ograđena granicama samoobmane moguća u društvu straha. Na televiziji, kukavičkom stranačkom biltenu, nema kulture. Na tu televiziju se ne ide da bi se pričalo o izložbama i koncertima. Ta se televizija bojkotuje, iz principa, kao i iz, trebalo bi, stida što će vas neko tu videti.

Posledica stranačke piramide od koje sve zavisi je strah koji se pojavljuje tiho, prikrada se da ne primetimo kako je počeo da upravlja našim životima. Strah koji je naveo direktorku institucije kulture da ukloni određene fotografije iz izloga jer, „neko će moćan primetiti pa će onda…“. Moćna je to sila. Recimo, poznajem osobu koja radi na Radio televiziji Srbije koja mi je ispričala anegdotu koja lepo oslikava taj strah. Međutim, ne smem na ovom mestu da iznesem ništa konkretno iz te anegdote jer se plašim da će osoba koja mi je to ispričala biti prepoznata i izgubiti posao. Paranoja? Mislim da samo zamišljanje takvog scenarija pokazuje da u društvu nešto ozbiljno nije u redu. Film „Svi predsednikovi ljudi“ prikazuje društvo u kojem su mediji navodno slobodni. Štaviše, uredništvo ohrabruje novinare da što dublje ispitaju mali noćni upad u kancelarije političke stranke, jer, možda se iza toga nalazi tema koja će, kroz seriju tekstova, podići čitanost novina. Vudvord i Bernstin napadaju slučaj iz novinarske strasti za bušenjem nečega što neko želi da ostane nepoznato javnosti. Ima li tu ideologije? Recimo da je Bernstin liberal, dok Vudvord, nakon što jedan od svedoka kaže „da vam bude jasno, ja sam član Republikanske partije“ odgovori, „i ja sam“. Ideologija se stvara delima, shvatanjem da se svi svedoci plaše, ne nužno za svoje živote ali svakako da će biti izbačeni iz sistema, da će se njihovi životi pretvoriti u one praistorijskih nesrećnika koje pleme izbaci da se sami, u šumi, nose sa divljim zverima i hladnoćom. I, onda, kada Vudvord nakon susreta sa Dubokim grlom, hodajući u sitne sate gleda oko sebe, svestan da je verovatno da ga prate a moguće da taj koji ga prati u jednom trenutku dobije naredbu o uklanjanju, strah svedoka postaje jasan. Moguće je. Opravdano je plašiti se u državi u kojoj se predsednik vlade ne plaši da javno iskazuje elemente poremećaja ličnosti („niko ne voli ovu zemlju više od mene“). Strah, ipak, nikada neće biti jači od plaže u Granži.