Pljesak jedne ruke

U pitanju je jedan od filmova tokom kojih ste stalno u opasnosti dremanja ili se zabavljate idejom napuštanja sale ali koji vas, svakih desetak minuta, uvlači nekom slikom ili rečenicom u stanje duboke identifikacije sa junacima. Usput, sa minimalnim budžetom, predivno slikan (zaista predivno, toliko da ste pomalo u neverici koliko svo to blato, šuma, retko sunce opčinjujuće izgledaju, i to prljavo opčinjujuće) i zvučno pokriven. Ove godine pozvan sam da na Paliću učestvujem u nečemu što se zove „Radionica za mlade filmske kritičare“ (da, mladost je diskutabilna, kao i svaka druga reč iz naziva u mom slučaju) u okviru čega sam imao priliku da uradim prvi intervju u životu, u društvu koleginice iz Hrvatske Tamare Kolarić, bez čijeg prisustva bi rezultat bio pre razgovor Pavla Simjanovića i estonskog reditelja o pitanjima religije i zen budizma. So, here goes…

* Vaš film ima, na neki način, slobodan stih, polako teče i postepeno otkriva podatke o likovima. Na primer, saznajemo da su dvoje od četvoro glavnih likova brat i sestra negde na polovini filma…

– Zato što to i nije toliko važno, u principu…

* …Bilo je razgovora nakon filma kako nije lak za razumevanje i da gledalac mora da bude prilično strpljiv. Da li mislite da reditelj mora da udovolji gledaocu ili bi gledalac trebalo da se prilagodi filmu? Možete i uopšteno reći nešto o tom pitanju…

– Pa, ja, lično, volim da razmišljam dok gledam film. Dosadno mi je ako odmah znam postavku i odnose i u čemu je problem. Ne pratim fabule toliko jer pronalazim da su dosadne. To je, na neki način, eskapističko gledanje filma. Gledate film da biste pobegli od svog dosadnog i glupog života. Tako dođete do toga da gledate razne vrste đubreta u kojem je priča donekle bitna. Ali ja… meni nije potrebna zabava, zapravo, u tolikoj meri. I obično kada gledam filmove… volim da budem iznenađen i na sličan način ih i pravim. U mojoj svesti ne postoji obaveza, osim one da osoba koja pravi filmove mora to da radi na svoj način.

* Jedan od razloga zašto ste oformili finansijsku konstrukciju filma (kickstarter, prim. aut.) na način na koji ste to učinili jeste da ne biste morali ljudima da objašnjavate fabulu, motive?

– Da, činilo mi se da ti ljudi nemaju nikakve veze sa filmom. Nisam hteo da ih uplićem u svoja razmišljanja tako da, da… uspeli smo da ga napravimo bez birokrata.

* Koristite veliki broj religijskih metafora. Sećam se da sam negde pročitao da su baltičke zemlje pri vrhu liste zemalja sa najvećim procentom ljudi koji ne pripadaju nijednoj organizovanoj religiji. A ipak, vaš film je prepun razmišljanja o pitanjima religije, vere…

– Nije to toliko jednostavno. Estonci možda nisu naročito religiozni ali postoji veliki procenata „verujem u nešto“ stava (smeh) „ne znam šta je to ali u nešto verujem“. To je neka vrsta paganizma, pretpostavljam…

* Mislite možda da su agnostici, ateisti… ponekad više usmereni ka razmišljanjima o pitanjima religije, vere, morala…

– Agnostici su prilično zainteresovani. Sebe smatram agnostikom. Ne znam, zaista. Ne mogu da znam. U pitanju je osećaj i ponekad mi se čini da sam jako povezan sa tim pitanjima, tako da to postaje neka vrsta religijskog iskustva. Usput, može biti i uvredljivo u današnje vreme ako kažete „Ja nisam religiozan čovek“. To stvara strašnu razliku između ljudi… Kažete sebi: „OK, moram da budem oprezan jer si ti religiozan. Imaš svakakve ideje u glavi…“

* Svi likovi u filmu su umetnici, izuzev kompozitorove žene… Mislim da ne znamo čime se ona bavi…

– Da, nisam mogao da smislim (smeh). Zapravo, mislio sam da je ona muzički pedagog ali nisam znao kako da to uključim…

* Pa, svi oni, ili barem troje od četvoro, jesu umetnici izgubljeni u svetu bez vere i nade koji bi mogao biti naša realnost propuštena kroz prizmu vašeg filma, ili bi se zaista sve moglo shvatiti bukvalno kao priča koja se odvija tokom nekakvog rata… Ali, zašto baš umetnici?

– Zato što mislim da su umetnici sjebani. Eto zašto. Vrlo je teško i postaje sve teže i teže. Mislim da je stvar u neoliberalizmu. I generalnom izjednačavanju kulturnih pejzaža.

* Dakle, crowd-funding je bio način da se izborite s tim? Ili je bio u pitanju eksperiment?

– Nisam hteo da čekam i pomislio sam „nisu nam potrebni“. Mislim, imam kuću, možemo da nabavimo kameru, i imam prijatelje koji su glumci, tako da možemo da napravimo film… Moramo da jedemo nešto i da putujemo do kuće. Ali, u suštini, zašto prolaziti sve te prepreke ako se može i bez toga? To je razlog. A i hteo sa to tako da uradim. „Jebite se, mogu to da uradim!“ (smeh). Vrlo je teško ali je moguće i u tome je, na neki način, suština. U Estoniji postoji jedan filmski fond i sve je postalo pomalo jednoobrazno u smisli načina na koji se prave filmovi tako da sam hteo malo da prodrmam stvari.

* Koji bi bio vaš položaj u okviru estonske kinematografije?

– Autsajder. Autsajder, mislim. Nisam išao u filmsku školu tako da me to već stavlja van cele te scene. Negde na obodima, skoro izgubljen. To je dobar pristup. Mislim da ne znam nijednog reditelja kojeg volim a koji je išao u filmsku školu. Ima nekih, mislim da ima… Tarkovski i…

* Nije ih baš bilo do šezdesetih, mislim. Svi su bili samouki, na neki način.

– Da, to je odličan način… Nije to toliko komplikovano. Nije atomska fizika. Naučite kako kamera radi i gledate filmove i vidite njihovu strukturu. I možete da ih snimate…

* Vaš film me je podsetio na „Figures in a Landscape“, Malov „Black Moon“, Hanekeov „Le temps de loup“… Duboko simboličke filmove sa neodređenim likovima koji se odvijaju u nekakvoj atmosferi ratnog sukoba.

– Jako mi se sviđa Hanekeov film. Mislim da mu je taj jedan od najboljih. I nekako je zaboravljen.

* Verovatno njegov najmanje poznat film.

– Da, ali odličan je film… Simbolika… Znate izraz „pljesak jedne ruke“? To je zen stvar, koan. Cilj koana je da zaustavi vaše razmišljanje kako biste bili u stanju postojanja. Tome sam se nadao. Da pratite taj niz događaja, spojite delove slagalice i na kraju ostanete sa pitanjem „Šta?!“. Jedno ljudsko biće je krajnje ograničeno, možete da smislite mali broj stvari i na kraju sve to ispade dosadno… ono što jedno ljudsko biće može da zamisli. I što se tiče kraja filma, ako ostavite mogućnost da se sve nije sklopilo to otvara gledaoca i odjednom niste više u zadatom, samoodrživom sistemu već ste, bukvalno, bačeni negde.

* Mislim da je trenutak u skladu sa time o čemu govorite, kada sve, na neki način, eksplodira, potpuno poremećen deo filma kada slikarka odlazi u šumu u društvu dvojice nepoznatih ljudi. Ona prihvata ništavilo. U tom trenutku ona radi nekakvu zen stvar. Ostavlja sve obične, umetničke dileme… „Da li bi trebalo da slikam?“, „Vodi li ovo negde?“… Takođe, prilično hororičan trenutak.

– Meni deluje kao pozitivan i predivan ali mogao bi da bude i strašan.

* Počne strašno ali onda postane predivno na strašan način.

– Uopšte, hteo sam da nagovestim opasnost sa oružjem ali sam u isto vreme hteo i da idem suprotno od Stanislavskog. Konkretno, da ne upotrebim oružje nakon što sam ga prikazao, s tim što je ono sve vreme tu… Pomaže filmu da teče. Hteo sam da završim sve nekom vrstom olakšanja, „u redu, nije se završilo nasilno“.

* I nekako nam je to potrebno.

– Jako nam je potrebno. U filmovima i u razmišljanju. U smislu da prestanemo da budemo paranoični. Da, bez razmišljanja, imamo strah od drugačijeg (the other, prim, a.).

* Promovisanje filma vam nije omiljena aktivnost?

– Ne, ja samo hoću da preživim radeći ovo što radim… To je uslov broj jedan. Tako da ću možda morati da uradim nešto sa čime bih mogao i da zaradim neki novac. Postaje sve teže.

* Mislite da možete da uradite nešto između? Da tokom snimanja svog filma u isto vreme razmišljate „kako bih ovo mogao da uradim da bude malo više…“? Da li je to uopšte moguće?

– Ne znam da li je moguće. Zapravo, možda i nije. Barem trenutno razmišljam u tom pravcu.