Pogoci_i_promašaji.avi

„Znam za jedan grad zove se Beograd“ (a ovde govorimo o Prvoj beogradskoj a ne nekoj srednjoj školi za metalostrugarstvo i sodomiju) i moj stan je bio neka vrsta azila za idiote (u pozitivnom smislu, i sebe ubrajam) jer je bio najbliži školi i redovno sam pio pivo na svim odmorima i nosio sa sobom pljosku i, naravno, nisam imao devojku do osamnaeste godine a negde sa šesnaest sam jednu slatku devojčicu na glup i nemaštovit način pitao da izađemo i sada kada je sretnem i kažemo „ćao – ćao“ uvek osetim neku zabavnu grižu savesti… tako da mi se čini da sam kvalifikovan za analizu filma koji se bavi, između ostalog, adolescentskim otuđenjem.

No, prethodni tok svesti ima još jednu poentu. Iako možda mislimo da je svet u kome današnji klinci žive na do sada neviđene načine užasan i dehumanizovan, čini mi se da ono što realnost junaka filma „Klip“ razlikuje od one od pre petnaestak godina može da se svede na dolazak divljeg kapitalizma iz faze prvobitnog sticanja kapitala, odsustvo jednog neprijatelja i jasne podele na dobro i zlo, uz, naravno, preplavljenost sveta digitalnom tehnologijom koju ljudski mozgovi još uvek nisu uspeli da zauzdaju već je uglavnom koriste na potpuno isprazne načine. Petnaestogodišnja Jasna (Isidora Simijonović) odrasta u depresivno osrednjoj srpskoj porodici 2012. godine. Njen otac boluje od neke vrste raka i nema novac ni vezu da se leči na način primeren ljudskim bićima već je primoran da trpi ono što mu sistem nudi dok majka radi neki nedefinisan, valjda kancelarijski, loše plaćen posao i izdržava porodicu. Prosečnost porodice je prva tačka u kojoj film dobija, u isto vreme, kvalitet i problem. Jasna ne pripada ekonomski sasvim ugroženoj manjini već sterilnoj, bezumnoj većini čiji se život svodi na preživljavanje. Pogled na diskretnu ali preciznu scenografiju nam otkriva kič slike koje na zidovima stana vise verovatno još od šezdesetih, plastične karirane stolnjake, posuđe staro par decenija… Jednostavno, Jasnina porodicu izaziva žaljenje, na njih se gleda sa visine, njeni roditelji nisu ni po čemu zanimljivi, Jasna, konačno, odrasta okružena ljudima koji nisu u stanju da joj kažu bilo šta smisleno (ona sama u jednoj verovatno preterano filmskoj sceni kaže da kada proba da se seti najranijeg detinjstva u glavu joj dolaze potpuno beskorisni detalji). Bez prestanka nam se (hvala nebesima, ne u „Klipu“) govori o nekakvom slomu porodičnih vrednosti, međutim, šta je do đavola to? Deca navodno nemaju oko sebe ljude koji će im reći da nije u redu lagati. Naravno da imaju, ali ti ljudi sve ređe umeju da im preporuče knjigu ili film koji analiziraju sam koncept laži.

Jasnu, koja po društvenom statusu unutar razreda spada u, da se izrazim površno ali prikladno filmu, „ribe“ koje sede u zadnjim klupama, one koje će mali muškarci na velikom odmoru najviše posmatrati, počne da privlači Đorđe (Vukašin Jasnić), dve godine stariji dečko, popularan, tiho dominantan i pomalo zastrašujuće i tu počinje osnovni segment filma koji bi se mogao definisati kao ljubavna priča. Da li današnje društvo uči Jasnu da bude apsolutno podređena muškarcu, da je njeno jedino oružje pružanje seksualnih usluga ili autorka filma kroz analizu trenutka preispituje neke iskonske polne uloge koje je civilizacija ukrotila ali će uvek iskoristiti slabost čovečanstva da pomole svoju odvratnu glavu na površinu? Jer, mučno je ali i na neki način pogrešno smešno posmatrati Jasninu podatnost i Đorđevu ulogu emotivno odsutnog mučitelja koji u jednom trenutku prerastaju u obostrano zadovoljavajući sado-mazohistički odnos tokom kojeg se rađa neka vrsta ljubavi što sve, predvidljivo, vodi ka potpunom krahu Jasnine ličnosti. A opet, i to je problem filma koji se kreće od proseka ka ekstremu na taj način držeći publiku na distanci, moglo bi se pogrešno zaključiti da društvo nije krivo, i da Jasna u sebi ima samoponižavajući gen što bi značilo da je „Klip“ priča o ličnoj a ne društvenoj patologiji.

Leri Klark je u filmu „Kids“ sasvim namerno započeo jednodnevni put svojih junaka u bezdan kraja XX veka iz stana imućnih ljudi, pretvarajući drugu polovinu filma u gotovo akcionu priču u kojoj pratimo devojku koja pokušava da pronađe dečaka koji joj je preneo HIV virus kako bi ga sprečila da to učini još nekome. Društveno sveprožimanje udruženo sa krajnje filmskim dramaturškim postupkom stvara identifikaciju sa likovima koja nedostaje filmu „Klip“. Ipak, da završimo pozitivno, jer „Klip“ to zaslužuje… Svet filma je sasvim realističan uz dovoljno narativnih postupaka da se ne može govoriti o dokumentarizmu i forma filma je izvedena rediteljski krajnje zrelo i kontrolisano. Isidora i Vukašin, da izdvojim samo glavne glumce, jesu naturščici koji igraju likove, što je hod po ivici provalije, no, gluma gotovo da se ne primećuje osim u par scena pred kraj filma kada dramaturgija priče postane naglašenija. Sve zajedno „Klip“ goni na razmišljanje, možda ne toliko o prirodi društva u kome živimo, već više o rediteljkinom postupku, pogocima i promašajima. Što, mada to verovatno nije bila njena prvobitna namera, uopšte nije loše.