(Pojedinac + sistem) x 6

1931. godine u Engleskoj, mladi kompozitor klasične muzike Robert Frobišer (Ben Višau), zbog svoje homoseksualnosti i generalno društveno neprihvatljivih postupaka odbačen od strane srednje-klasne porodice, progonjen od strane zelenaša, u pismima prijatelju i ljubavniku Siksmutu opisuje period tokom kojeg nalazi utočište u vili povučenog ostarelog kompozitora (Džim Brodbent), postaje njegov asistent, kasnije ljubavnik njegove žene (Hali Beri, kao belkinja) što vodi ka priči o talentu i inspiraciji, autorskim pravima, sukobu uspešnih i neuspešnih; u San Francisku 1973. novinarka Luiza Rej (Hali Beri) susreće sada ostarelog atomskog fizičara Siksmuta, koji je spreman da razotkrije opasnost koja vreba iza izgradnje nove nuklearne elektrane; u Londonu, u vremenu sadašnjem, šezdeset-i-nešto-godišnji izdavač Timoti Kevendiš (Džim Brodbent) doživljava nepredvidivi uspeh sa poluautobiografskim treš romanom sitnog kriminalca (Tom Henks), nakon čega, u begu od autorove rodbine koja potražuje novac od prodaje, biva prinuđen da pronađe utočište u mirnom seoskom hotelu koji to, zapravo, nije; u Seulu 2144., u društvu u kome sve manuelne poslove obavljaju klonirane sluge, događa se pobuna robova u čijem je centru Sonmi-451 (Duna Be, „Sympathy for Mr. Vengeance“), radnica u restoranu brze hrane; u nedefinisanoj postapokaliptičnoj budućnosti nastanjenoj mirnim življem, kanibalima na konjima i retkim odumirućim pripadnicima propale civilizacije koji deluju kao posetioci sa druge planete, Zakri (Tom Henks) je progonjen vizijama svog kukavičluka kada je skriven posmatrao smrt svog brata i dobija priliku za iskupljenje kada njegovom selu u posetu dolazi Meronim (Hali Beri), u potrazi za spasom ljudskog roda.

Roman Dejvida Mičela, od strane brata i sestre Vahovski i Nemca Toma Tikvera, u smislu fabule, sasvim verno prenesen u vizuelni medij, sastoji se od šest na prvi pogled nepovezanih priča, svakom u svom prirodnom žanru, od robinzonkrusovskog brodskog dnevnika, preko priče o mladom umetniku, palp romana iz sedamdesetih, duhovitih doživljaja jednog omatorelog propalice, hakslijevske, malo je reći uznemirujuće vizije budućnosti, do postapokaliptičke pećinske avanture. No, Mičel diskretno, moglo bi se reći postmoderno, uvodi povezanost priča tako što iza svake ostaje akterov zapis koji će, na prvi pogled slučajno, dospeti do junaka neke od narednih, ponekad direktno utičući na fabulu a ponekad, i bitnije, golicajući junake (samim tim i čitaoca) pitanjem („Zašto ja, kao i ovaj engleski momak imam mladež u obliku komete na ramenu?“). Jeste sa jedne strane očekivano da pisac da pisanoj reči toliki značaj, no, sa druge, suštinska poruka koja bi mogla da se prevede kao „umetnost spašava čoveka i čini ga kompletnijim bićem“ previše je lepa, naročito kada je diskretno i sa stilom upotrebljena, da bismo na njoj vežbali cinizam. E sad, filmski medij ima svoja pravila i, pogotovo u visokobudžetnom, megalomanskom obliku, mnogo teže trpi umerenost i ekonomičnost primene. Prosečan filmski gledalac zahteva da mu se određeni elementi priče (ako su već morali biti odabrani) čekićem ukucavaju u glavu, te „Atlas oblaka“ konstantno trpi opasnost da postane patetična, pretenciozna hrpa „new-new-age“ filozofije. Na planu zanata pisanja scenarija, film „Atlas oblaka“, prateći uglavnom verno fabulu/e romana čini ekstremnu promenu tempa. Roman se sastoji od nekih dvanaest segmenata, što će reći da se svaka priča pojavljuje dva puta, prekinuta na prirodnom mestu (a najprirodnije je kada se brodski dnevnik prekine u pola rečenice – čitajući ga, Frobišer nalazi na nepremostivu prepreku u vidu knjige kojoj je neko otcepio drugu polovinu). Fini, prirodni postmodernizam u filmu je pretvoren u seriju često iritantnih „cliffhangera“, u tim trenucima deformišući ga, iz visoko umetničkog spektakla u vikend televizijsku seriju (bez mnogo muke bi se moglo umetnuti zatamnjenje sa napetom muzikom, predviđeno za pauzu za reklame). Drugo, u paralelnoj montaži su se neprirodno pomešali stilovi segmenata, pa gotovo parodijski humor Kevendišove priče biva u treptaju oka zamenjen zaista užasnim postapokaliptičnim kanibalima (možda je to i zanimljivo u nekom konceptualnom smislu, no, mene lično razočarava kada nešto što ima potencijal da vas uznemiri na visceralnom nivou nije dobilo mogućnost da se u potpunosti razmaše).

Konačno, i roman i film imaju centralnu temu večne borbe između ljudi koja izaziva užase i bol ali bez koje, je li, ne bismo bili ljudi (tj. bili bismo ljudi isto koliko su to nesrećnici iz Velsovog „Vremeplova“). Međutim, dok u knjizi ta tema teče žanrovski neprimetno, uz to, verbalizovana od strane jednog od zlikovaca (većinu ih u filmu tumači Hjugo Viving, uz malu asistenciju Hjua Granta), u filmu postaje katkad opterećujuće dominantna i šeta se između neprestanog sukoba pristojnih i bezobzirnih, i sveprisutnog motiva za pojedinca ubistvenog represivnog društvenog uređenja ili sistema vrednosti. Uz to, likovi u knjizi daleko su od finih ljudi i moglo bi se reći da su u pitanju antijunaci (advokat je takođe rasista, jer jedino takav je i mogao da bude u tom vremenu; kompozitor je lažljivi, mali prevarant gotovo džeparoškog mentaliteta, itd.), otupljujući oštricu patetike. No, sve zamerke na stranu, „Atlas oblaka“ spada u danas sve ređe monumentalne filmske pokušaje, gotovo predodređene za finansijski krah (Ćiminova „Vrata raja“ padaju na pamet), ponekad prejednostavan i preosećajan ali uvek Veliki. I naravno, pošto je u pitanju visokobudžetni film, mora se uzeti zdravo za gotovo da svi repovi priče moraju biti povezani i da nijedna rečenica ne može biti bez