Ponekad se pojavi čovek…

Filmski kritičar Njujork tajmsa je tekstu o možda poslednjem filmu Voltera Hila (ima osamdeset tri godine) „Ubiću te za siću“ – ili je to uradio neki mudri urednik – dao lakonski naslov „Hil je imao da obavi zadatak. Obavio ga je“.

Tim prostim rečenicama kojima i završava tekst dodao je zaključnu: „To nešto vredi“. Zaista, „that’s worth something“.

Reditelji B vesterna su tokom „zlatnog doba Holivuda“ imali jedan zadatak: da prate životnu i poslovnu filozofiju vlasnika filmskih studija i „smeštaju dupeta u bioskopska sedišta“.

Može delovati sputavajuće, ali radna obaveza te vrste stvaraocu daje odrešene ruke da, nakon što je vizuelnom formom i dinamikom fabule izvršio funkciju, pokuša da dotakne suštinskije teme.

Ukoliko oseća potrebu, naravno, a reditelj Bad Betiker kojem je Hil posvetio film (mogao je slobodno da doda i Betikerovog redovnog scenaristu Berta Kenedija) je serijom vesterna sa Rendolfom Skotom krajem pedesetih, uz „smeštanje dupeta u sedišta“, započeo transformaciju žanra.

Većina gledalaca to tada nije mogla da pretpostavi, ali u tim naoko nepretencioznim uradcima nalazila se klica „špageti“ vesterna (da, po mom mišljenju, potekli su upravo iz tog izvora), da bi kasnije bili cenjeni od strane francuskih autora Novog talasa, pripadnika Novog Holivuda, te svakako Klinta Istvuda koji je Betikerovu, Kenedijevu i Skotovu poetiku upotrebio u filmu „Neoprošteno“.

Vizionarski trik nalazio se u odustajanju od jasnih linija koje dele dobro od zla, dok se ispod i iznad svega mogao nazreti užas neumitnosti.

Zlikovac je pratio svoj „kredo“ i nije bio osoba koja izaziva mržnju gledaoca, dok je junak bio pridošlica i remetilački faktor u zajednici.

Smrt je bila deo igre, a priče su se katkad završavale tako što bi neko sa antagonističke strane, nakon nestanka glavnog negativca, i bez nekakvog tek narativom uslovljenog iskupljenja, preuzeo kontrolu nad gradom.

Naš junak bi, nakon toga, i nakon što je obavio ono što se moralo u datim okolnostima obaviti, odlazio u sumrak.

Kao „usamljeni kauboj“, ali nikako kao heroj.

Što reče suludi vestern narator iz „Velikog Lebovskog“ (a i braća Koen su tokom odrastanja primili solidnu dozu Rendolfa Skota): „Ponekad se pojavi čovek… Ne bih rekao heroj, jer, ko je heroj? Ali, ponekad se pojavi čovek…“

To je, dakle, podvrsta B vesterna koju je Volter Hil podražavao u filmu „Ubiću te za siću“.

Izbor Kristofa Volca može delovati nemaštovito, a zapravo je u skladu sa izvorom inspiracije.

Poput Rendolfa Skota, Volc je prepoznatljiv u datom žanru, i nije potrebno trošiti celu prvu rolnu na uspostavljane karakterizacije.

Umesto toga, nakon pola sata dobijamo sledeći dijalog: „ – Kada ste ga ubili, metak mi je prošao tik pored glave“; – Jeste; – Da li ste toliko sigurni u svoju veštinu?; – Nisam“.

Nije li predivno?

A u isto vreme nas vraća ka „obavljanju zadatka“, neumitnom i postavljenom iznad gluposti kao što su osećanja.

Zadatak koji je Volcov „lovac na glave“ preuzeo je, ipak, pipaviji nego obično.

Naime, mlada žena (Rejčel Brosnahan) se nalazi u Meksiku, kidnapovana od strane crnog dezertera koji je poslao zahtev za otkup.

Ucveljeni muž je zemljoposednik sa političkim ambicijama (Hejmiš Linkleter – odličan i specifičan glumac znan nam, između ostalog, iz takođe odlične i specifične serije „Ponoćna misa“/“Midnight Mass“) koji nema naviku da udovoljava kriminalnim zahtevima i u saglasju sa vojskom – nikome nije potreban skandal – angažuje našeg „lovca na glave“.

Jasno nam je odmah da se nikakvo kidnapovanje nije desilo, već bekstvo od gada, a kada se preselimo u Meksiko već solidnom spisku likova priključiće se pljačkaš banki (Viljem Defo, sa najboljim replikama) nameren da se osveti Volcu/Skotu za petogodišnji zatvorski boravak, šef lokalne bande (Bendžamin Bret), nesrećni meksički policajci koji ne podnose baš najbolje stanje u kojem su tek fiktivni sprovodioci reda i poretka, ogavni Englez koji sa meksičkim gangsterom uspostavlja korporativnu saradnju glede eksploatacije rudnih bogatstava…

Zvuči komplikovano, da bi se do završnog obračuna svelo na ničeovsku simbiozu intelekta i tela, gde se ideje osećaju, a motiv delanja bio podstaknut unutrašnjim i anarhističkim etičkim sistemom.

Problem je, i nije mali, što više nema bioskopskih sedišta u koje bi se dalo smestiti previše zadnjica za ovaj tip filma.

Koliko god da je žanrovski sveden, „Ubiću te za siću“ jeste namenjen elitističkijoj publici, onoj kojoj imena poput Voltera Hila ili Bada Betikera izazivaju nežne misli, a u isto vreme ne gledaju na svaki način jeftine vesterne plasirane na „striming“ servisima.

Kako god, što se mene, kao izroda VHS ere, tiče, Volter Hil posle „Ubiću ga za siću“ može da slobodno odjaše u sumrak, potpisavši jedan nesavršen i nezahtevan film prošaran savršenim replikama i zahtevnim idejnim postavkama.

A kada nestane iza horizonta, tog navodnog desničara ćemo bolje pamtiti po „Južnjačkoj utehi“ (zajedno sa od autora nepriznatom metaforom na vijetnamski rat), ili po poslednjoj sceni „Vatrenih ulica“ kada naš junak odlazi sa drugaricom lezbejkom u pravcu novih avantura.

Ponekad se pojavi čovek…