Ponekad se pojavi žena…

„Belle époque“, u zaleđini čijih svakovrsnih oslobađajućih procesa su se tamanili najnoviji filmski likovi Voltera Hila, davno je prošlo vreme.

No, na nekim mestima se ni duhovno ni materijalno nije daleko odmaklo.

Pošto vam prethodna rečenica verovatno izaziva grešne asocijacije, odmah ću razjasniti da se mislilo na menonitsku koloniju u Boliviji, gde su se 2010. godine odvili događaji koji su inpirisali roman kanadske književnice Mirjam Tejvs.

O Sari Poli, autorki ekranizacije, puno toga je rečeno u tekstu „Veliko Iza (2)“ (20.2.2018), a vredi dodati i da se iste godine kada je počelo emitovanje serije „Sluškinjina priča“ i ona pozabavila jednim delom Margaret Etvud, putem odlične mini-serije „Alijas Grejs“.

Za menonite – srodnike amiša od kojih se razlikuju po lociranosti u latinoameričkim državama, te trpeljivosti prema motornim vozilima – čuo sam, i sramim se, tek 2007. godine, putem meksičko-francuskog filma „Tiha svetlost“ („Stellet Licht“, naslov je na adaptiranom holandskom jeziku kojim se služe).

Glavnu žensku ulogu igrala je naturščikinja, upravo Mirjam Tejvs, angažovana na osnovu lica i energetske pojave, te, više od svega, zato što je odrasla u jednoj od poslednjih menonitskih kolonija u Severnoj Americi.

Doživljaji sa snimanja filma su izazvali njen sledeći roman, da bi opsesija sopstvenom genezom bila nastavljena i daljim delima („All My Puny Sorrows“, ima i film), sve do romana „Women Talking“.

Prva intervencija Sare Poli bila je brisanje konkretne lokacije, te su Boliviju i španski/holandski jezik zamenili prerijska geografija i engleski jezik, što film smešta, ukoliko baš mora da se odredi, na Srednji zapad SAD-a.

Taj srednjezapadni momenat jeste tendenciozan, budući da gledaoce podsvesno usmerava ka razmišljanju o glasačkoj bazi Republikanske partije.

Od pojavnih elemenata menonitske kulture ostavljeni su način života i holandska imena, čime je uspostavljen temeljan dizajn filma i moglo se nastaviti u pravcu suštinskih motiva.

Osvit fabule tvore višegodišnja silovanja kojima su bile izložene menonitkinje, drogirane stočnim analgeticima pa zatim ubeđivane da su noćne posete bile delo demona, a ne rođaka i komšija.

Nije u potpunosti jasno kako, tek, silovanja postaju poznata svetovnoj vlasti, i nekoliko počinilaca biva uhapšeno.

Muškarci zatim skupljaju novac za kauciju i odlaze putem grada kako bi optuženima platili odbranu sa slobode, što ženama daje dva dana mira tokom kojih imaju da reše šta im je dalje činiti.

Odlučuju da odrede neku vrstu skupštine sastavljene od pripadnica tri ugledne porodice, svih generacija, koje će delanje u neposrednoj budućnosti svesti na izbor između tri neprijatnosti: nečinjenja; odlaska; ostanka i borbe.

Budući nepismene, kao zapisničara (na pitanje jedne od njih „Čemu to?“ druga odgovara, „Da bi ostao trag“) pozivaju učitelja i lokalnog disidenta – takoreći „dobrog Nemca“ iz partizanskih filmova.

„Razgovori žena“, u skladu sa naslovom, jesu pričaonica koju bi lako bilo postaviti i na pozorišnoj sceni, ili joj kontrolisanom upotrebom krupnog plana dati smisao filmskog postojanja.

To samo po sebi nije problem, pošto su neki od najboljih („Moja večera sa Andreom“) ili najneobičnijih („Mindwalk“/“Šetnja uma“) primeraka istorije filma upravo pričaonice bez kraja i konca.

No, oba navedena filma sadrže likove koji su raspričani u skladu sa svojim životnim pozivima ili karakternim osobinama.

Sara Poli u „Razgovorima žena“, pak, nepismenim i neobrazovanim junakinjama daje verbalizaciju za kakvu je sposobno par procenata fakultetski obrazovanog stanovništva.

To bi bio neoprostivi dramski diletantizam da postupak nije doveden do ekstrema, čime je preskočena „rampa“ i u naturalističku scenografiju postavljena sociološko-filozofska rasprava.

Gluma je recitatorska, što je pre vrlina nego mana, a istakao bih Šilu Mekarti i Džudit Ajvi, dve članice skupštine iz najvišeg starosnog razreda. Mekarti je još sredinom osamdesetih u Kanadi igrala u kultnim „kvir“ filmovima („I’ve Heard the Mermaids Singing“/„Čula sam pesmu sirena“), dok Ajvi najviše pamtimo iz istog perioda, i to iz filmova „The Woman in Red“/„Žena u crvenom“ i „The Lonely Guy“/“Usamljeni momak“, oba zasnovana na civilizacijskoj fazi u kojoj seksualno oslobođenje počinje bivati izvorom depresije.

Najrazigranija tema „Razgovora žena“ je kako aplicirati duboka religijsko-verska ubeđenja na stvarnost koja ih podriva, što ceo kontekst donekle udaljava od pomodne „#metoo“ konstrukcije.

Naše junakinje su, recimo, teorijski odgojene na postulatima apsolutnog pacifizma, što ostanak i borbu čini manje poželjnom opcijom od bekstva.

O tome će se raspravljati nadugačko i, zapravo, vrlo kvalitetno, bez stvaranja efekta dosade kod gledaoca (barem ne ovog).

Razmišlja se dalje i dublje, pa će prva među jednakima izjaviti i: „Kada se budemo oslobodile, moraćemo da se zapitamo ko smo“.

Par minuta kasnije pored ambara u kojem se održava većanje prolazi automobil, retki gost iz 21. veka.

Odatle, sa razglasa, svetovne komšije puštaju poziv za uzimanje učešća u popisu, sa intermecom u vidu popularne muzike.

Pesma koju čujemo jeste „Daydream Believer“ grupe „The Monkeys“, napisana sredinom šezdesetih i podstaknuta razmišljanjem o malograđanskom čemeru iz bezbednih predgrađa.

Dakle, pred našim menonitkinjama nalazi se još jedan izbor, još teskobniji od prvobitnog – kako se nositi sa slobodom koja, znamo, ne peva poput sužanja što se bore za nju?

Svakako, Mekarti i Ajvi su sa predumišljajem prisutne u glumačkoj postavi.

Vredi navesti još par primera traktatskog dijaloga koji, moram ponovo da istaknem, zapravo spasava film i daje mu smisao postojanja: „Zašto ljubav, odsustvo ljubavi, završetak ljubavi, potreba za ljubavlju, vodi do toliko nasilja?“; „Možda oproštaj može u nekim slučajevima da se pogrešno shvati kao dozvola?“.

Kako se može videti, filmom dominiraju pitanja, dok jedini odgovor može biti najednostavniji – bekstvo jeste tek prva i neophodna etapa traženja odgovora.

Jer, ukoliko se odabere pogrešan put, lako se može, kao u košmaru, stići na početak.

Zamislimo, na primer, junakinju filma „Ubiću te za siću“ koja bekstvo od „toksičnog muškarca“ završava tako što u Meksiku upoznaje pitomog menonita, i zavedena propovedanjem pacifizma postaje stanovnica prvih menonitskih kolonija.

Na koncu, čini se da će se, ukoliko „Razgovori žena“ osvoje neki od Oskara za koje su nominovani, to desiti iz pogrešnih razloga.