Porodica i pojedinac u borbi sa svetom

Na tragu tog pitanja, muškost se u filmu „Ta luda ljubav“ ogleda prvenstveno u kvalitetnom oblačenju i puštanju žene da priča o sebi, što možda sugeriše određenu rokadu polnih uloga u novom milenijumu. Dakle, žene… Džulijen Mur je računovođina žena, sa donekle atraktivnijim poslom od svog muža (zamenica direktora u nekakvoj sterilnoj kompaniji), koja svoje nezadovoljstvo zapuštenošću svog bračnog partnera konačno razrešava prevarom i zahtevom za razvod. Nešto što je neizrečeno tokom filma a čini se da bih mogao da istaknem kao lično opažanje je da je jedan od zadataka muške ili ženske osobe tokom dugogodišnje veze da kod svog partnera uoči znakove zanemarivanja tela i duha, te da utiče da se tome stane na put. Ovako, bez neke dublje analize, sredovečni bračni par predstavljen je prilično nezanimljivo: on se zapušta, ona ga ostavlja. Pomenuti zavodnik, u međuvremenu, započinje ljubavnu igru sa advokatskom pripravnicom Hanom (Ema Stoun), koja ga na koncu koristi, čak se može reći, tretira kao objekat (ponovo zamena polnih uloga) tokom sopstvenih napada panike izazvanih strahom od monotone izvesnosti braka sa kolegom advokatom. I, sve to ide u neku vrstu scenarističke slepe ulice do trenutka kada film čini ekstremni zaokret ka renesansnoj komediji zamene, ili možda tačnije, kasnog otkrivanja identiteta (začinjeno klasično holivudskim javnim obraćanjem na kraju filma – prečicom do katarze). Funkcija takvog postupka je efektna ali vrlo upitna. Da li je bilo neophodno načiniti veštačku, nerealnu povezanost svih likova kako bi se istakla teza kako se u svakoj porodici nalazi čitav festival ljubavnih nesnađenosti, ili upravo ovu porodicu posmatramo zato što je jedinstvena u haosu koji izaziva? Da li se mogu učitati klice mizoginije jer, nekako se čini da smo usmereni ka svaljivanju krivice na lik koji tumači Džulijen Mur, dok zavodnik, kada konačno počne da govori o sebi, ulazi u nekakve psihoanalitičke vode sa hladnom, distanciranom majkom i rano preminulim i dobrim ocem? Možda je preterano davati toliku zlokobnost jednom ovakvom filmu, ali, opet, podsvesne poruke najbolje se šalju nespremnoj publici kroz naoko nepretenciozne sadržaje. Kako god, Ema Stoun je super.

* * *

U nedostatku prostora, tokom analize „Te lude ljubavi“ nismo se pozabavili ranijim scenarističko redateljskim radovima autorskog dvojca koji uključuju film „Bad Santa“ (možda nije remek-delo ali je svakako jedan od onih filmova koji se preporučuju prijateljima – a i, da… nema više remek-dela) i „I Love You Phillip Morris“ (vrlo simpatična stvar koja asocira na braću Koen iz „Raising Arizona“ faze – usput, mlađi Koen je sarađivao na scenariju za „Zlog Deda Mraza“ tako da tu ima nečega znakovitog). Film „Loša učiteljica“ u režiji, može se reći proslavljenog Džejka Kasdana („Džuno“, mada mu prvi film „Zero Effect“ verovatno ostaje i najbolji) je neka vrsta ženske verzije „Zlog Deda Mraza“ sa Kameron Dijaz na mestu Bilija Boba Torntona. Ima nečeg neverovatno zavodljivog u retkoj ali obično zabavnoj filmskoj pojavi u potpunosti amoralnog protagoniste. Biće da nam pogrešno ponašenje na filmu prija jer u životu nemamo hrabrosti ili bezobzirnosti za egzistenciju tog tipa. Kameron Dijaz igra profesorku poznavanja društva u jednoj tipično sterilnoj i učmaloj gimnaziji koja je apsolutno nezainteresovana za bilo šta osim za sopstveni komfor i uživanje u alkoholu i lakim drogama. Zaista, dovoljno je reći da je sila koja pokreće glavnu junakinju, a sa njom i film, operacija ugradnje silikonskih implanata i suma koju je za istu neophodno pribaviti, a što bi na koncu trebalo da dovede do bogate udaje i života ispunjenog neradom. Ono što izdvaja film od velikog broja sličnih (recimo, od na kraju ipak mekane „Škole roka“) je gotovo potpuno odsustvo promene glavne junakinje. Nema tu tužnih scena introspekcije ili odluka da se bude bolja osoba, te se jedina promena ogleda u promeni radnog mesta pa naša učiteljica na kraju filma postaje savetnik pri izboru fakulteta/životnog poziva. Poruka je jasna (o da, ova dražesna šašavost ima i poruku): svet je užasno mesto i decu će u njihovu ulogu u ljudskoj komediji najbolje uputiti neko podjednako grozan kao svet sam. Film, zbog sebičnosti glavne junakinje asocira čak na rane zvučne filmove (pre uvođenja moralne cenzure), sa junakinjama koje su tumačile Džin Harlou ili mlada Barbara Stenvik, koje nemaju nikakvu samokontrolu tokom svojih potraga za bogatim mužem ili, da se izrazim trivijalno, muškom ovcom za šišanje. Usput, „Loša učiteljica“ je film na kome se lepo ogleda različitost realnosti i fikcije. U realnosti bismo nekoga kao što je glavna junakinja prezirali i želeli da ubijemo, dok smo u filmu zaljubljeni u nju… i želimo da je ubijemo. I zato ću, personally, uvek pre izabrati fikciju.