Poslednja zima bez FEST-a?

Prekipelo je, to ćutanje i konformizam kojeg smo svi žrtve jer se bavimo svojim sitnim obavezama i ne možemo da odolimo još sitnijim zadovoljstvima.

Laž se ponavlja hiljadu puta da bi postala istina, a istinu valja ponavljati hiljadu i jedan put tek da bi bila primećena.

Stoga, iako sam smrtno dosadan samom sebi, još jednom ću napisati da sam nakon nagonske odluke proučio ko se još, osim uvaženog kompozitora, nalazi u odboru FEST-a.

Zatim je nagon pretvoren u razumski etički imperativ, budući da putem FEST-a ulepšavaju svoje biografije i sišu novac sunarodnika: gradski sekretar za kulturu koji je medijsku karijeru započeo na televiziji „Košava“ Marije Milošević; direktor televizije „B92“ (dodati još jedan par navodnika), tim mestom nagrađen nakon višegodišnjeg „krletovskog“ tviter rada (ove godine ga više nema u odboru – obavio je šta je trebalo i otišao da zabija očnjake u neke druge vratove); urednik filmskog programa „Pinka“.

I, naravno, oni najgrešniji, par aristotelovskih „ljudi po sredini“ koji nemaju problem da budu deo takve ekipe.

Trebalo bi da obrate pažnju kako „ljudi po sredini“ prolaze u grčkim tragedijama…

To je, dakle, bio moj direktni povod za akciju, no, suštinski, radi se o neophodnosti da svako od nas u okviru svoje profesije izvrši čin javne pobune.

Da se to dešavalo češće, sada ne bismo čekali početak aprila tek nadajući se da bi moglo doći do drugog kruga predsedničkih izbora, da će u republičkoj skupštini doći do nekakvog približno ravnopravnog odnosa snaga, da će se stanovnici glavnog grada setiti kako su se godinu ili dve postapokaliptično zabavljali preskačući rovove i ostale kratere samo da bi gangsteri sa Kosova od poreskog novca naplatili hiljade granitnih ploča (postavka mi je pogrešna, naravno, zato što po običaju razmišljam o centralnim opštinama, dok je u predgrađima ključ potencijalnog prevrata).

O mojoj verovatno uzaludnoj pobuni ostaje dokaz u vidu tekstova „FEST bez zaštite“ (19.2.2019), „Skupljači funkcija“ (28.2.2020) i „Sužavanje područja borbe“ (4.5.2021).

Da li je ovo poslednji FEST koji propuštam? To niko ne može da zna – osim, pretpostavljam, „banjičkog klana“, mada ni taj odavno nije ono što je bio. Kako god, ove godine ću biti konstruktivniji i navesti nekoliko filmova zbog kojih baš i ne morate praviti etičke kompromise odlaskom na kontaminirani festival.

***

„Crvena raketa“ („Red Rocket“) novi je autorski poduhvat (uz koscenaristu koji sarađuje isključivo sa rediteljem) Šona Bejkera, nakon strukovno priznatih i finansijski isplativih filmova „Mandarina“ („Tangerine“) i „Projekat Florida“ („The Florida Project“).

Dok su transosobe u prvom i uboga deca u drugom dobili afirmativan tretman (mada, teško da bi moglo drugačije), ovaj put Bejker prati izrazitog antijunaka, porno glumca/dilera droge koji bez „kinte“ u džepu dolazi u rodni grad na teksaškoj obali Meksičkog zaliva.

Prima ga, jedva, bivša žena, takođe porno glumica koja je sa njim otišla put zapada, odustavši mnogo pre njega od karijere objekta za masturbaciju.

Tada kreću paralelne radnje – kriminalna (dilovanje trave dobavljene od rizičnih kontakata iz prošlosti) i ljubavna (sedamnaestogodišnja prodavačica krofni nalazi se pred opasnošću da postane karta za spas tipa kojem ni podvodačke delatnosti nisu strane).

Defekt filma nalazi se u anahronom moralitetskom aspektu koji nije mogao biti izbegnut, uzevši u obzir pređašnju rediteljevu sklonost da se bavi dobrim osobama korumpiranim društvenom nevoljom.

Junak najnovijeg filma je, suprotno, beli heteroseksualni muškarac, isključivi tvorac svoje propasti (u redu, „white trash“ ugao jeste deo jednačine).

Bejker je, takođe, teg nevolje samom sebi nakačio na leđa, razotkrivajući neukost da se posveti liku bez pomoći opterećenja društva koje ga okružuje.

Prilično loš film, od strane kritičara hvaljen, rekao bih, zahvaljujući autorovom minulom radu.

***

Nani Moreti se nalazi u ovom trilingu, mada je, zapravo, po običaju napravio valjan film.

No, „Tri sprata“ („Tre piani“) toliko je televizijski po formi da ne samo da ne zahteva veliki ekran, već na malom sve njegove jake strane dolaze do izražaja dok one slabe bivaju manje primetne.

Nije loše reći da je film premijerno prikazan na kanskom festivalu i, po nekim izveštajima, bio ismejan na novinarskoj projekciji.

Predstavnici medija, valjda, gledajući nekoliko filmova dnevno, nisu bili raspoloženi za uranjanje u nijansiranost situacija koje bez tog napora moraju zaličiti na događanja iz televizijske sapunice.

Tema je, zapravo, opsednutost sobom koja sprečava uspostavljanje kvalitetnih odnosa, boljka od koje pate svi stanari rimske trospratnice iz naslova.

Međutim, Moreti, diskretan kakav je, uporno odbija da datu temu ukucava čekićem u gledaočev mozak, terajući ga da radi.

Film koji na prvi pogled deluje neozbiljno, da bi se uz ispravan pristup ispostavio kao odličan izvor diskusije nakon gledanja. Dakle, svakako mu dati šansu, ali ne na FEST-u, prevashodno iz stilskih razloga.

***

Dolazimo do još jedne kanske premijere, filma „Anet“ („Annette“) Leosa Karaksa, čija analiza je trebalo da se nađe na ovim stranicama pre nekoliko meseci ali sam tada zaključio da bi bilo bolje pronaći nešto vredno pohvale. Iako se vodi kao rok opera (autori scenarija i muzike su braća iz benda „Sparks“), film je pre opereta, sa oskudnom količinom nepevajućih dijaloga, dok su same pesme takve da se njihovih melodija ne možete setiti par sekundi nakon što su završene.

Priča je štura, izazivajući distanciranost umesto sveobuhvatne identifikacije, te sav potencijal privlačnosti postaje odgovornost scenografije koja je, avaj, od pozorišnog tipa, lepa za gledanje ali deo filmski i dramski polupismene celine. Uzbudljivost filma dovela je tokom gledanja do sledećeg razgovora kojeg se iz nekog razloga sećam:

„- Voze se na motoru bez kaciga.

– Ne, imali su. U stvari, da. Nisu.

– Dete će to da gleda za par godina pa će da sedne sa nekim mamlazom na motor…

– Ona će da gleda ‘Klovnove ubice’. Ne brini.

– A, da, gledaće dobre filmove. Onda nema veze.“

„Klovnovi ubice iz dalekog svemira“ („Killer Clowns from Outer Space“, 1988) nesumnjivo jesu remek-delo namernog „kempa“ (nek se nosi Suzan Zontag i njena segregacija „kempa“ na više i niže vrste) dok je „Anet“ elitističko bućkalo koje će krotko istrpeti gledalac svestan u šta se upustio.

Mladi parovi privučeni glumačkim duom (Adam Drajver i Marion Kotijar) mogli bi posle pola sata upućivati ljute poglede jedno drugom, praćene „ti si ovo predložio“ škrgutanjem zuba. Napomena: „Klovnovi ubice“ takođe sadrže kadrove u kojima prljavi bajkeri ne nose kacige, ali njihovo opšte ponašanje ubrzo biva surovo kažnjeno. Dakle, edukativno je koliko zabavno.

***

Da smanjujem izlaznost na FEST i u sledećem tekstu? Ili da pustim svako slobodnomisleće biće da samo zaključi kakvom se kontekstu priključuje? Ima li, uopšte, dovoljno slobodnomislećih bića na ovim tužnim ulicama? Ukoliko je odgovor odrečan, ljudski korov u odboru smotre prošlogodišnje filmske ponude biće nam najmanji problem.