Poslenici sedme slabosti

„Dugo su me vodile iluzije. Nadala sam se da će se stvari promeniti. Ali sada mi je optimizam iscurio. Ne kažem da sam sve vreme depresivna, ali… Da, pomirila sam se sa činjenicom da će Putin ostati tu gde je. Mislim da će da vlada dok bude bio živ. Ne mogu da kažem da znam šta ću da radim sa ostatkom svog života, ali sigurno je da puno o tome razmišljam“, kaže Nataša Sindejeva, vlasnica ruske televizije „Dožd“ („Kiša“), dok početkom 2020. godine vozi svoj SUV ulicama Frajburga, na putu ka bolnici u kojoj će joj radioterapijom lečiti rak dojke.

Rediteljka dokumentarnog filma „F@ck This Job“ zatim nam saopštava da su upravo saznali da je Vladimir Putin najavio referendum o izmenama ustava pomoću kojeg će moći da bude na funkciji predsednika do 2036. godine.

„Nataša će tada imati šezdeset i pet godina“, računa rediteljka.

Ima ona užasna scena u „Uspavanoj lepotici“ u kojoj Grdana princu najavljuje da će ga pustiti iz kazamata kada bude imao sto godina, te će tada moći da u slavu ljubavi probudi svoju draganu iz dubokog sna.

Ali, život je prošao, besmrtni zlikovac nije pobeđen, već je zaključio da je jedino još dodeljivanje slobode ostalo da kao poslednji komadić slagalice upotpuni sliku savršene surovosti.

„Hajdemo. Ostavimo našeg plemenitog princa sa ovim srećnim mislima“, kaže veštica svom gavranu, zaključujući, „Kakav zadovoljavajući dan“.

Asocijacije na Diznijeve junake stižu organski u tekst, budući da je glavna junakinja filma predstavljena kao princeza posttranzicijske Rusije.

Početkom prve decenije ovog veka, Nataša, tada već iskusna i uspešna medijska radnica (sa razvodom i detetom koji se ne pominju), upoznaje mladog investitora Aleksandra Vinokurova.

Momak je, usput, prijatnog izgleda i ponašanja, te će pre on biti Lepotica a njegova izabranica Zver.

Nataša, oko 2007. godine, okuplja ambicioznu ekipu i sa Aleksandrovim novcem pokreće avanturu kablovske televizije „za normalne ljude“.

Danas, Vinokurov svedoči o nadama koje je njihova privilegovana, prozapadna grupa iz moskovskog „kruga dvojke“ polagala u Dmitrija Medvedeva.

Novac se gomilao, novi predsednik je govorio o ljubavi kao najvažnijoj stvari u životu („zaplakao sam“, kaže Saša), prostorije buduće televizije su pripremane u šljaštećem neboderu.

A onda, dolazi svetska finansijska kriza, Vinokurov gubi većinu svog bogatstva, te emitovanje televizije „Dožd“ – koja od igračke postaje i izvor ekonomskog interesa – biva započeto iz stare, društvene zgrade.

Govorne emisije i ostali infotejnment podižu gledanost programa, da bi 2011. godine islamski terorista digao sebe u vazduh u zgradi aerodroma Demodedovo, ubivši 37 osoba, i uredništvo „Dožda“ (nastanjeno, ne mogu da odolim da ne napišem, znatnim brojem Jevreja i gejeva) zaključilo kako nema druge nego posvetiti se vesti dana.

A pošto su ruske televizije „sa nacionalnom frekvencijom“ za to vreme nastavile da emituju laku zabavu, „Dožd“ je od tog trenutka profilisan i kao medij ka kojem se ide kada želite da dobijete informaciju sa lica mesta.

Terorizam je umereno bezbedna tema, no, kada lice mesta postanu građanski protesti, tada medij koji ih prati svojom lađom isplovljava u pravcu mora izmeta.

Počinju i unutrašnji sukobi.

Vera Kričevskaja, rediteljka dokumentarnog filma i jedna od osnivačica televizije „Dožd“, nakon nekoliko uljudnih gostovanja Dmitrija Medvedeva zaključuje da se Nataša „prodala“ i odlazi putem angažovane umetnosti.

Novinarska ekipa, ipak, nastavlja dalje u istom tonu, i akredituju se kao kontrolori na parlamentarnim izborima 2011. godine gde svedoče o kutijama sa urednim svežnjevima listića sa zaokruženom Jedinstvenom Rusijom.

Onda, 2014. godine, jedan od novinara samoinicijativno odlazi u Kijev kako bi direktno prenosio Majdanska zbivanja.

Dok meci lete oko njega, uzvikuje „Jeb’o ovaj posao!“.

Neprimereno izveštavanje – u stvari, bilo kakvo – o ukrajinskoj krizi je ta tačka u kojoj vlast odlučuje da je bilo dosta, dočekujući priliku za napad kada na „Doždovim“ društvenim mrežama bude postavljeno legitimno pitanje za onlajn raspravu, „Da li mislite da je Lenjingrad trebalo predati agresoru i time sprečiti stotine hiljada civilnih žrtava?“.

Dok kablovski operateri brišu „Dožd“ iz ponude, Putin se na konferencijama za medije pravi blesav.

Kablovska gledanost od dvadesetak miliona biva svedena na par desetina hiljada internet pretplatnika.

Da li je građanin spreman da ono u šta veruje – u ovom slučaju, tačnu informaciju – plati svojim teško zarađenim novcem?

A već plaća i državni „kabl“ kojeg je teško odreći se zbog crtaća, fudbala i ostalih laganih formi?

Film je prošle jeseni obišao nekoliko svetskih festivala dokumentarnog filma, da bi nedavno pod alternativnim – i očajnim – naslovom „Tango sa Putinom“ („Tango with Putin“, valjda uslovljen skarednošću originalnog naslova) bio prikazan na BBC-ju.

No, i dalje je svež, pa se postavlja pitanje zašto ga nema u domaćoj festivalskoj ponudi.

Organizacioni odbor FEST-a je pre dva meseca odlučio na kojoj je strani (i sada su verovatno u blagoj panici), dok Beldocs u prvim najavama publiku privlači nekim drugim temama (Kurt Vonegat, Italo disko…).

Moguće je, naravno, da će i „F@ck This Job“ biti prikazan u beogradskim salama za mesec dana, u pomalo konspirativnom ključu.

A moglo bi i pod punim svetlom reflektora, sa režimskim jurišnicima koji se ovih dana duboko kaju zbog minulog rusomanijačenja, u prvom redu sedišta.

U međuvremenu, internet televizija „Dožd“ je u Rusiji proglašena delom strane agenture i ugašena, novinari su se ili ućutali ili emigrirali, pitajući se „da li su dovoljno uradili?“.

Ima li Natašin ružičasti porše iz davnih vremena egzibicionističkog ekscesa novu vlasnicu?

Ili je na otpadu, gde čeka da mu u goste dođu Lenjinove biste?