Postmodernom do emocije

Na koji se način stiže kroz postmodernu do emocije?

U teoriji, svest o fikciji eliminiše gledaočevo saosećanje, brišući ionako krhko poistovećivanje koje se uspostavlja sa izmišljenim junacima.

Postmoderna, stoga, deluje kao hladna delatnost za stvaranje i percepciju.

Ipak, ako se postupak izvede ispravno, dešava se uklanjanje sloja po sloja forme sve dok gledalac ne shvati da on sam zauzima srž.

Novi film Vesa Andersona započinje televizijskom emisijom o stvaranju i istorijatu izmišljene pozorišne predstave naslova „Asteroid City“.

Brajan Krenston, kao domaćin emisije, predstavlja nam svet američkog teatra 1955. godine.

Prvi odmak od stvarnosti nalazi se u odabiru da televizijska emisija ima izveštačenu („Riplijevo ‘Verovali ili ne’“) formu, što je čini produktom vremena predstave o kojoj govori.

Tako, našem vodiču ne može biti primereno pominjanje holivudskog progona levičara koji je od pozorišta načinio azil odbačenih, ali bi za gledaoca bilo dobro da provede koju sekundu razmišljajući u tom pravcu, budući da je film postavljen tačno na vremenskoj razmeđi početka masovnih isterivanja sa posla i Daltona Tramba zvanično priznatog kao scenariste „Spartaka“.

Jasno, elitizam je na delu, pa se tako od gledaoca traži da izvesnu kompoziciju kadra prihvati kao posvetu slici „Maraova smrt“, ili da indikaciju da se treći čin ima igrati „nemilosrdno, bez pauze“ prepozna kao nit do drame Sema Šeparda „Ludi od ljubavi“.

No, ko van uzanog kruga „branše“ zna kakvu je sugestiju rediteljima Sem Šepard zapisao između naslova i spiska likova?

Svesni su toga i Anderson i njegov redovni koscenarista Roman Kopola, te haos citata drže pod kontrolom priče, ili makar njenih okvira.

Na primer, od skora od žene rastavljeni reditelj predstave (Edrijen Brodi) živi u pozorištu, gde ga šminkeri šišaju a kostimografkinje mu peru veš.

Uz to, kako „andersonovski“ ravno kaže, „mislim da ne bi trebalo da budem u zgradi sa pravim prozorima“.

U datom primeru imamo detaljno prikazanu ličnost, sa životno-profesionalnim dešavanjima za koje nije potrebno nekakvo predznanje, mada nije zgoreg ako ste neki put tokom života osetili Poov „nagon perverznog“, ili razmišljali o Čerčilovoj izjavi da nikada nije na železničkoj stanici stajao na ivici perona.

Jer, znate kako, bilo bi previše lako zakoračiti ka kraju svih nedoumica…

Na koncu, stižemo do same predstave koju nam Anderson prikazuje u vizuelno spektakularnoj filmskoj formi, povremeno nas podsećajući na rudimentarne kulise i kostime kakvi su u stvarnosti.

To nije nasumična odluka, i tiče se, na prvom, samosvesnom nivou, umetnika koji svoje delo obično vide drugačije nego što ono zaista jeste.

Na drugom, opštem i važnijem, nalazi se materijalizovana teza o procepu između ljudskog postojanja kakvo jeste i kako je doživljeno.

„Asteroid City“, predstava-u-televizijskoj-emisiji-u-filmu jeste jednostavna porodična priča o fotografu/fotoreporteru Ogiju (Džejson Švarcman) koji vozi svoje četvoro dece do bogatog tasta (Tom Henks), sa planiranom pauzom u pustinjskom Gradu asteroida – tako nazvanom po obližnjem krateru gde se nekada davno nebesko telo prizemljilo – gde će sin učestvovati na skupu mladih naučnika.

Takođe, Ogi već par nedelja ne uspeva da deci kaže da im je majka preminula, dok krišom prevozi njen pepeo.

Sledeće večeri, vanzemaljski istraživač se spušta u krater i krade asteroid, što vojsku navodi da uspostavi karantin iz kojeg nema izlaska za ljude i informacije.

Lišeni slobode kretanja, Ogi i njegova porodica, glumica Midž (Skarlet Johanson) i njena ćerka, takođe mlada naučnica, raspevani kauboj Montana (svaki sekund Ruperta Frenda je čista magija), i još par desetina likova, imaju se nepretenciozno suočiti sa samima sobom.

A onda se, pri kraju filma, vraćamo do srednjeg sloja gde glumac koji igra Ogija napušta predstavu („Imam šest i po minuta do sledeće replike“) i tiho uspaničen odlazi kod reditelja.

Vode sledeći razgovor:

GLUMAC: Potreban mi je odgovor na jedno pitanje. Da li ga dobro igram?

REDITELJ: Pa, već sam ti govorio… Imaš puno ukrasa. Lula, upaljač, fotoaparat, obrva… Ali uz sve to, gledano kao celinu, igraš ga baš kako bi trebalo. Zapravo, po mom mišljenju, nisi samo ti postao Ogi, nego je i on postao ti.

GLUMAC: Osećam se izgubljeno.

REDITELJ: To je dobro.

GLUMAC: On je toliko ranjen čovek. Osećam kao da mi se srce slama svake večeri. Moje lično srce.

REDITELJ: Dobro je.

GLUMAC: Da samo nastavim s tim?

REDITELJ: Da.

GLUMAC: A da i dalje ništa ne znam?

REDITELJ: Da.

GLUMAC: Zar ne bi trebalo da postoji nekakav odgovor, tamo u kosmičkoj divljini? Ona replika koju Vudrou izgovara o smislu života?

REDITELJ: „Možda ga ima“!

GLUMAC: Pa, to je bilo moje pitanje. Još uvek ne razumem predstavu.

REDITELJ: Nije važno. Samo nastavi da prenosiš priču. Dobro ga igraš.

Hermetična anegdota iz života dramskih umetnika?

Ili univerzalni prikaz liste slojeva („Lula, upaljač, obrva…“) u čijem se centru nalazi jedno zastrašeno „Ja“ koje mora da nastavi da prenosi priču, iako je ne razume?