Potraga za doktorovim ujakom

Legenda kaže, kada bi se neko zapitao ko je sad taj Balfur, sledio bi odgovor „Bob mu je ujak“ pri čemu je dotični Bob bio Robert Gaskoin-Sesil, premijer Velike Britanije, uz to Markiz od Salisburija i potomak Roberta Sesila, političke zverke tokom kasnog perioda vladavine Elizabete I i početka vladavine DŽejmsa I.

Od tada, u engleskom jeziku se na kraju rečenice dodaje „… i Bob ti je ujak“ da bi se podvukao trenutak kada oko nečega više nema šta da se kaže – što bi se na srpskom reklo, „to ti je završeno“. Vremenom, Balfur koji je politički život započeo kao lični sekretar svog ujaka naslediće ga i na mestu premijera, padaće sa vlasti i vraćaće se na istu, učestvovaće i stvaraće velike događaje i globalne zaokrete…

No, za sve nas koji se profesionalno ne bavimo istorijom XIX i ranog XX veka, ostaće tek sastavni deo „… i Bob ti je ujak“ pošalice.

Zamalo da ovaj tekst završi u đubretu i pre nego što je napisan, budući da je jučerašnji Utisak nedelje široj publici prikazao trominutno čitanje instagram objava Siniše Malog u dnevniku kvazimedija Studio B (uzgred, uvek volim da ponovim etičku preporuku umetnicima: ne idite na Studio B, koštaće vas to odnosa sa novinarem koji misli da je moguće baviti se visokom kulturom deset minuta nakon emitovanja najbizarnijih verbalnih gadosti, što je prilično mala cena; ukoliko baš ne želite da ispadnete ideološki ekstremista, slažite da ste se uplašili krda divljih svinja koje se celog dana motalo oko vaše zgrade).

Prokleta Olja Bećković i njena sado-mazohistička priroda ličnosti… Kako god, dan ranije samoinicijativno sam uživao u bičevanju svog mozga čitajući opise pored diploma Siniše Malog. Osećao sam da su samo moje, za analizu i tumačenje. Već u prvoj objavi pojavljuje se motiv odanosti porodičnoj jedinici, uz stalnog „sidekicka“, „brata Peđu“. Drugi opis već uvodi karakterizaciju. Naime, 1995. godine, dok je Siniša bio u Oksfordu, na beogradsku kućnu adresu stigla je „povelja za najuspešnijeg studenta Ekonomskog fakulteta na usmerenju za marketing“ uz novčanu nagradu od 300 maraka.

Siniša kaže, kada se vratio iz Engleske, sačekala ga je prazna koverta. To bi moglo imati više značenja. Recimo, Sinišin motiv da sa javnošću podeli ovaj mali zločin mogao bi da bude u prikazivanju skromnog imovinskog staleža iz kojeg je potekao, sa dobrodošlih 300 maraka koje su ukućani potrošili na neophodnosti (mada, odakle onda novac za put?). Pre će, dakle, biti da ova ispovest otkriva grupu ljudi u kojoj su granice lične imovine liberalne, gde se ono što je na stolu slobodno uzima ukoliko vlasnik nije prisutan. Još mračnije, moglo bi se reći da je naš glavni lik formiran u atmosferi u kojoj je unutar „ekipe“ sve dozvoljeno.

Preko diplome fakulteta za koju je od roditelja na poklon dobio opel astru (opet, znak okruženja u kojem je posedovanje simboličkog papira od suštinske važnosti, nešto što se nagrađuje daljim simbolima) stižemo do američkog dokaza o članstvu u bratstvu koje okuplja najbolje studente na fakultetu (sad kad razmislim, naš junak pomalo i deluje kao „evil frat boy“ iz tinejdžerskih komedija). Opet, javlja se sklonost ka pripadanju elitnoj, donekle tajnoj ekipi, uzbuđenje osećaja posebnosti. I, onda, dolazi najava budućnosti. Siniša prikazuje sertifikat zvanja „finansijskog analitičara“, za koje se „po nekom pravilu polaže posle pisanja doktorskog rada, pošto ima mnogo veću težinu“. „Nekom pravilu“?

Da li je Siniša nekakav srpski Hauard Hjuz za koga, kako bi rekao vrlo dobri film Vorena Bitija, „pravila ne važe“, tj. on ih sam stvara?

Dobili smo naznaku relativnosti doktorata. Simboli koji su, videli smo, ranije bili toliko vredni, odjednom više zapravo nisu bitni. Poslednja objava pokazuje nasmejanog Sinišu kako i dalje uči (pakosnici u komentarima unižavaju njegov napor insistirajući da na fotografiji panično uz sto pribija prvi put otvorenu, neprelomljenu knjigu). Ko zna, možda i zaista svakodnevno radi na sebi nakon što završi sastanke sa arapskim šeicima i ostalim kapitalističkim eksploatatorima, no, značajnije je što jurnjavu kroz diplome završava aksiomom da „znanje niko ne može da vam oduzme“.

Najava je to, zapravo, oduzimanja doktorskog čina. I, šta onda? On zna da poseduje znanje, tako da je svejedno šta bilo ko drugi kaže, što tvori unutrašnji sukob. Ako se prisetimo njegovih akademskih početaka, čini se da naš junak postavlja diplome kao cilj. Dok nije bio član elitne ekipe, taj cilj je pribavljao na uobičajen način. Kasnije, diploma ostaje cilj do kojeg sada nije preterano važno kako se dolazi. Naznaka sociopatije? Kao ni za britansku istoriju, nisam za to preterano stručan ali znam da dramski lik sa svakom rečenicom teksta postaje sve potentniji.

Zategnut do pucanja, izmučen unutrašnjim dvojstvom, ugrožen od male ali uporne grupe napadača koji na svaki način pokušavaju da probiju njegovo utvrđenje, biće dostojan junak trećeg čina dinamične priče. Ipak, moramo znati da mu je Bob ujak, ta „sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“ bez imalo obzira prema razumnom sledu događaja.