Potraga za dostojanstvom

Junaci filma su četiri dobrostojeća Moskovljana (poslovni ljudi i jedan konceptualni umetnik) na pragu sredovečnosti. Aleksej (Nikita Tarasov koji će vam dugo ostati u glavi) je izgubio strast u braku i tokom radnje filma otkriva svoju pravu seksualnu sklonost, privlačnost prema ružnim ženama. Konceptualni umetnik Ivan priprema izložbu/performans/intervenciju koja se sastoji od fotografija polnih organa. Kao kod svake konceptualne umetnosti, Ivan mistifikuje svoj rad ne otkrivajući suštinu iza koncepta, no, recimo da se njegovo nezadovoljstvo nalazi u evolutivnoj neprirodnosti preteranog razmišljanja o kvalitetnim orgazmima, G-tačkama i drugim oblicima liberalne manipulacije događanjima iz spavaćih soba. No, u privatnom životu, Ivan živi u nekoj vrsti trojke sa svojom hladnom galeristkinjom (a čiji je razlog sputanosti zapravo homoseksualnost) i njenom azijatskom kućnom pomoćnicom, što svakako ne sugeriše jednostavnost. Dalje, imamo Sergeja (koautor filma Aleksej Čupov), poslovnog čoveka koji ne želi da ima decu sa svojom ženom (Jekaterina Ščeglova, plavuša retko nežne pojave). Razlog njegove hladnoće je, ponovo, homoseksualnost koja biva probuđena u susretu sa cirkuskim umetnikom u kojeg se oboje zaljube. Kvartet zaokružuje Boris, neka vrsta dežurnog psihijatra koji daje savete tipa „zamišljaj dok si u krevetu sa svojom ženom druge žene i, videćeš, doći će sve to na svoje.“ No, van grupe prijatelja, peti lik kojeg pratimo nam otkriva neke ideje autora. Ljudmila, dizajnirana kao seksualno potisnuta usedelica, predvodi komisiju koja bi trebalo da uvede pooštrenu cenzuru, mada prihvata edukativno televizijsko nasilje tipa onog na vestima tokom reportaža sa mesta saobraćajne nesreće. Očekivano, u svojoj sivoj sobi, Ljudmila ima beskonačne vibratorske seanse. Šta nam, dakle, autori na jednostavan i direktan način poručuju? U pitanju je liberalni stav da su ljudi seksualno nesrećni zato što se plaše da pokažu drugima i, na prvom mestu sebi, svoju pravu prirodu, pri čemu su na udaru homoseksualna paranoja zadrtih društava i globalni pritisak glamurizovane predstave u okviru koje su samo lepi ljudi lepi i trebalo bi da nas seksualno privlače. Što je sve viđeno puno puta, no, autori tvrde da je njihov film u Rusiji na pragu zabrane. Uplašili se realistično prikazanog seksa, valjda, kao i jedan deo subotičke publike koji se uklonio iz sale.

* * *

Rumunska fabrika terenskih vozila ARO bankrotirala je 2006. godine čime je postala dobar poligon za fiktivno-istorijska poigravanja poput onih kakve gledamo u filmu „O puževima i ljudima“. Godina je 1992. i u Rumuniji vlada haos prvobitnog sticanja kapitala. Slike diktatora i njegove žene koje vezane bockavim konopcem vode na streljanje zamenjene su punom svešću o sopstvenoj neupotrebljivosti u okviru novih, evropskih, pravila igre. U provincijski grad Kompalung, koji će se bez fabrike urušiti i nestati, dolaze dvojica Francuza, otac i sin, sa pričom da žele da kupe fabriku, ostave rukovodstvo i manji broj radnika, i pretvore fabričke mašine i trake u prostor za proizvodnju konzerviranih puževa. No, naravno, to je samo priča i Francuzi, inače, krajnje simpatični, žele da potpuno unište fabriku tako što će da je kupe za ništa, rasture i prodaju za nešto. Glavni likovi filma su Đorđe, mladi sindikalni vođa i njegova ljubavnica Manuela, direktorova sekretarica sa frizurom koja će, kao Prustove madlene, učiniti da se setite svoje mladosti. Mlađi Francuz se zaljubljuje u Manuelu, usput započinjući pobunu protiv svog oca i vaskolikog kapitalizma. Uporedo, Đorđe pokušava da skupi novac kojim bi sami radnici otkupili fabriku tako što organizuje put u Bukurešt na masovno davanje uzoraka sperme. No, u istinski bolnom filmskom trenutku, Đorđe i njegove kolege bivaju odbijeni uz objašnjenje da je trenutno na ceni sperma danskih studenata, visokih, plavih i da niko ne želi da mu dete izgleda kao rumunski radnik, primer nove niže rase. „O puževima i ljudima“ imao je uspešan rumunski bioskopski život, dok je u isto vreme odlično primljen i na festivalima. Sa jedne strane, razlog je umor festivalskih gledalaca od formalnih eksperimenata i teških tema oslikanih na još teži način. Sa druge, film, sa svojom potpuno kenloučovskom atmosferom, nudi subverzivan prikaz realnosti u kojoj, istorijski gledano, jedan užas samo smenjujemo drugim, dok pojedincu ostaje da se muči i bori za hranu i dostojanstvo. Ipak, epilog je krajnje pozitivan i sugeriše da se dostojanstvo pronalazi u samoj borbi, a hrana… hrana je nerešiv problem.