Poza 69, a ima i drugih

Zatim primećujem da ispod najave premijere filma ima pedesetak komentara, skoro isključivo izazvanih razmišljanjima na temu „A o srpskim spaljenim crkvama ćute?!“.

To je sve, naravno, dosadno predvidljivo, uz očekivanu poluprivatnu projekciju za četiri osobe u multipleks sali koja će se desiti koji dan kasnije.

No, jedan komentar me nagoni da ga kopiram u word fajl, odlažući tekst o višeznačnom novom hororu za sledeću nedelju.

Mlad muškarac, na profilnoj fotografiji sa mladom ženom i bebom, valjda njihovom, na tastaturu je istresao sledeće zaključke: „Izrežirali požar, sklonili pre njega sve što nije za plamen a onda spalili ostalo. Uzeli 5000x više od uloženog i da ne bi bilo sumnje u sve odigrano, morala je biti snimljena i potresna priča … Istražite malo Notr Dam i videćete samo okultne, bezbožne, demonske skulpture, motive, i pedofiliju, zoo sex između jarca i Satane, kao i sex između dečaka i sveštenika, poza 69 a ima i drugih. To što je Vučić donirao milione ne znači da je human, nego jedan od satanista koji je postavljen na čelo države, kao i svih ostalih država. A deca neka se leče sms-om građana“.

Kako se boriti protiv… ovoga?

Posle par decenija neminovno nataloženog životnog iskustva, moram da priznam da nemam pojma. Ima ih, ljudi nalik autoru navedene objave, otprilike jedan milion u ovoj zemlji, teritoriji, rezervatu, šta god da je.

Mrze Der kleine Führera iz svih pogrešnih razloga; skupljaju podatke iz mračnih zabrana interneta koje šire dalje, zavodeći svoje desetak godina mlađe emanacije; štetno veliki procenat voli i da glasa; poluobrazovani i dovoljno inteligentni da pronađu neki izvor novca van državnog aparata, nisu direktno zavisni od Vladajuće kriminalne grupe (VKG), što ih ispunjava ubeđenošću da spadaju u retke slobodne ljude koji naseljavaju ovaj elipsoid.

Kada napustite par centralnih beogradskih opština gde i dalje – u svakodnevnom razgovoru i na bilo kojim smislenim izborima – odoleva dominantna socijaldemokratska misao, oni postaju preovlađujuća grupa, ako ne brojem onda svakako glasnošću.

Oni su i zeitgeist i „uništitelj svetova“ o kojem je govorio Openhajmer, s tim da ovog puta Višnuovi prsti udaraju tipke, umesto što su se materijalizovali kao duguljaste i okruglaste atomske bombe.

Ko je ostao da im se usprotivi, uz nastavak borbe protiv VKG-a, u trenutku u kojem „Srpski telegraf“ svoje bezumne čitaoce ovih dana modifikuje sledećom naslovnom stranicom: „Zar ovako, braćo Rusi? PUTIN ZABIO NOŽ U LEĐA SRBIJI; trampio Kosovo za Donbas“?

Viktor Igo u „Jadnicima“ navodi poverljivi izveštaj upravnika policije u Anželezu, upućen kralju 1817. godine (birajmo da poverujemo da je istinit a ne proizvod prozne mašte): „Kad se sve dobro odmeri, veličanstvo, nemamo se čega plašiti od tih ljudi. Oni su bezbrižni i lenji kao mačke. Narod je u unutrašnjosti nemiran, ali u Parizu nije. Sve su to sitni ljudi. Visočanstvo, trebalo bi ih po dvojicu sastaviti da se dobije jedan Vaš grenadir. Nema mesta strahu od ove svetine u prestonici. Vredi pomenuti da je kod toga stanovništva rast opao poslednjih pedeset godina; u pariskim predgrađima narod je sad manji nego pre revolucije. Nije opasan. Uglavnom, sva ova fukara je dobroćudna“ (prevod Nikola Banašević).

Pisac zatim tvrdi da su pandurovi uvidi velika zabluda, da je Parižanin varljiva pojava, što će dalja dešavanja u njegovom romanu i potvrditi. „Da li zove otadžbina? Odmah ide u dobrovoljce! Je li ugrožena sloboda? Odmah vadi kaldrmu!“.

Šta se dešava, međutim, kada je nacija dovoljno puta odbranjena, nakon što bi bio postignut društveni dogovor da se može ostati bez svakog petog mladog muškog života?

Šta biva kada su pristojni ljudi i previše puta obavili gađanje policije kaldrmom?

Da li se to i nama desilo, do tačke kada se sav revolucionarni potencijal nalazi u redovima kvazimisleće, paranoične, u isto vreme konzervativne i najgorim aspektima suštinski pozitivnog libertarijanizma zagađene… većine?

Svakako ne većine, ali ritam sekcije orkestra.

Uzmimo jedan primer stanja evropskog politički umerenog sektora, iznova, možda nepovratno, svedenog na svetinu iz poverljivog policijskog izveštaja od pre više od dva veka.

Francuski reditelj Mišel Azanavisijus nedavno se našao pred neugodnim izborom.

Naime, na otvaranju kanskog festivala biće prikazan njegov novi film, rimejk japanske konceptualne komedije originalnog naslova „Ne gasi kameru!“, u svetu predstavljene pod engleskim prevodom „One Cut of the Dead“ (bio na mojoj listi dvadeset pažnje vrednih filmova te godine).

U potrazi za efektnim minimalizmom, reditelj je rimejku dao naslov „Z“, upravljajući se zombijima i Z klasom filmova koji daju okvir radnji.

Naslov je duboko uznemirio Filmski institut Ukrajine koji je poslao protestni dopis sa zahtevom prerušenim u molbu da se mrsko slovo ukloni.

I, umesto da u odgovoru javno podrži ukrajinsku borbu i objasni da je ipak izabrao da estetiku i abecedu odvoji od bizarnih elemenata sadašnjosti, Azanavisijus menja naslov u „Coupez!“ („Seci!“).

Nakon ovog razvoja događaja, moja malenkost – koja, usput, odavno iz principa ne gleda kineske filmove – bira da ga bojkotuje.

Biće mi žao, budući da francuski humor odgovara obradi japanskog izvora, što ovaj rimejk čini jednim od retkih koji bi me zanimali.

No, preko nekih kompromitovanja umetnosti nije lako preći.

Sve što je u poslednja dva meseca vezano za slovo Z toliko je šašavo da me od početka podseća na epizodu Spirua i Fantazija „Dolazi Zorglub“ u kojoj ludi naučnik pomoću „zorgtalasa“ za anestetiziranje svesti pokušava da zavlada prvo svetom, zatim svemirom.

Hoćemo li i taj strip da preimenujemo, menjajući naslovnu stranu sa koje vrišti ogromno slovo Z nečim što manje uznemirava nežne dušice?

Ili ćemo, pre, da se sprdamo sa svim novim Zorglubovcima ispranog mozga?