Poziv praznine

– On ne traga za pričanjem priče nego za prikazivanjem sveta, onako kako ga vidi.

– Svako ima način na koji gleda svet. Ako želi da me zainteresuje za svoj pogled na svet, potrebno je da mi pokaže put ka njemu. A najbolji put je priča.

– Mislite da pričom možete opisati svet?

– Koliko ljudi čita Adrijana Vilera? Razmislite o tome.“

„Kraj avgusta, početak septembra“ (Olivije Asajas, 1998.)

Svi ti ljudi koji nastanjuju svet filma „Kraj avgusta, početak septembra“, film bez jasno odredive priče – ukoliko godinu dana u životu grupe prijatelja i poznanika sredovečnog pisca za koga se prvo usputno sazna da je možda ozbiljno bolestan, zatim se, na kratko, njegovo zdravlje čudesno popravi da bi nedugo potom umro, o čemu gledaoci dobijaju i za njih i za većinu likova zakasnelu informaciju nisu dovoljni kao priča… LJudi koji se sastaju, rastaju, izdaju stanove i žive kao podstanari, ostaju prijatelji sa bivšim ljubavnicima i ostvaruju erotske fantazije (seks sa ženom, dva muškarca i vezivanjem prikazan dovoljno eksplicitno a opet uz praznu crtu na koju gledalac može da upiše šta god želi) sa ljudima koji im nikada neće biti prijatelji… U „Kraju avgusta…“, kao i u drugim Asajasovim filmovima, nije problem smuvati se s nekim, već šta posle toga, koliko daleko se može ići? Jedan primer teme koja se, pronalazeći svoje mesto u izdvojenom nizu događaja, podiže na nivo priče: kada pisac umre, njegovi prijatelji otkrivaju da je najskuplji predmet koji je imao, crtež Jozefa Bojsa, ostavio svojoj šesnaestogodišnjoj ljubavnici (imala je petnaest kada su započeli vezu). Prijatelji rezonuju, to je mnogo za nju, hajde da joj pošaljemo nešto drugo… recimo ovaj lep prsten. Šta je previše a šta je premalo? I, da li u životu može postojati termin „dovoljno“? Problemi jadnih malih malograđana koji, zapravo, nemaju stvarne probleme? Možda. Niko ih otvoreno ne kinji, ne bombarduje, ne umiru u nedostatku hrane i lekova… Pa ipak, Asajas ne pravi filmove za kulturno provedeno subotnje popodne. On, sin scenariste žanrovskih filmova, bivši kritičar, obrazovan i filmski pismen, prvo muči gledaoca nevidljivom osom filma da bi ga, tako izgubljenog u dramaturškom lavirintu, počeo, sasvim nepretenciozno, tući egzistencijalističkim saosećanjem. „Jadni svi mi“, umesto „jadan ja“ i „jadni oni“. Ili, možda, nismo toliko jadni ukoliko smo svesni jada?

Isti je slučaj i sa filmom „Lični kupac“, čija glavna junakinja, dvadeset-i-nešto-godišnja Amerikanka trenutno nastanjena u Parizu, radi kao dobavljač garderobe i asesoara za bogatašicu čiji se život sastoji od posećivanja šljaštećih događaja i vođenja i pomaganja raznih humanitarnih fondacija. Radno mesto iz naslova filma na stranu, ona egzistira u Parizu prvenstveno jer je njen brat blizanac nedavno umro u tom gradu i želi da ispuni pakt koji su imali da će se onaj koji prvi umre javiti bratu/sestri iz predela onostranog. Da li je luda? Moguće, mada je gledalac vođen u pravcu uverenja da glavna junakinja jeste medijum koji je u stanju da komunicira sa duhovima. Dok životari i čeka, putem Skajpa komunicira sa dečkom, programerom koji radi na postavljanju nekakvog „firewall“ sistema u Omanu, redovno je (ali, pristojno, bez dosađivanja) pozivajući da mu se pridruži. Ipak, sunce, more, lagodan život hipsterskog zapadnjaka u „west-friendly“ bliskoistočnoj zemlji daleko su od dovoljnog da bi je oterali iz samoodabranog ništavila. NJeno ništavilo, naime, dolazi iz najteže pobedivog izvora, nedostatka identiteta, uz to, nedostajuće potrebe za istim. Analizirajmo malo… Morin, kako se junakinja zove (i nije slučajno da sam tek sada upotrebio njeno ime pomogavši se spiskom likova) je blizanac koji je ostao bez svoje druge polovine. Zatim, imamo posao koji se sastoji iz oblačenja druge osobe, dok Morin prolazi kroz život u patikama, džemperima i pilotskoj jakni (za šta je Asajas pronašao savršenu, rodno dvosmislenu glumicu). O, da, ona voli da u skupim radnjama proba odeću koju bira ili preuzima ali pre svega zato što to njenoj poslodavki smeta. Dakle, privlačnost zabranjenog, Poov „imp of the perverse“ ili „l’appel du vide“ kako bi Francuzi koji, naravno, imaju poetičan izraz za opis nagona za samouništavajuće ponašanje, rekli. Kao da sve to nije dovoljno, Morin počinje da putem SMS poruka komunicira sa osobom (?) koja se krije iza nepoznatog broja, sveprisutnim entitetom koji je navodi na dalji skok u ništavilo ili pronalaženje odgovora na identitetska pitanja. Komunikacija se, naravno, kreće od opsesivnog ponašanja, kada ceo okolni svet nestaje tokom kuckanja poruka do straha i odbacivanja uređaja kada gubljenje kontrole i potčinjenost nepoznatom sagovorniku postane previše jaka.

Ima li „Lični kupac“ priču? Pa, recimo ovako… Ukoliko vam film koji se naoko ne tiče ničeg konkretnog drži pažnju tokom jednog sata i četrdeset minuta to može da znači jedino da autor uspeva da, bez pomoći lepo uvezanih dramaturških mašnica, organizovano sprovede vezu sa nečim univerzalnim (ili, barem, univerzalnim za određeni tip ljudi). U tu svrhu, naravno, on se koristi scenarističkim poznavanjem horor i triler žanra koje „megafinski“ dodiruje onoliko koliko mu je potrebno, ili rediteljskim vladanjem pokretom kamere ili junaka u kadru. Asajasovi filmovi su, u punom smislu, „moving pictures“. Upravo zadržavanje, odustajanje od započetog (linije priče, žanra, lika, odnosa), tvori Asajasove svetove kojima vlada „poziv praznine“, lepe i strašne. Jer, šta je život do zbrka nezavršenosti koja teče ka neizbežnom završetku?