FIFA UncoveredU nedelju, oko osam sati uveče po katarskom vremenu, reprezentacija Ekvadora je na otvaranju svetskog prvenstva u fudbalu vodila protiv domaćina sa 2:0.
Lokalna elita, nesvesna stvarnosti u kojoj je nemoguće da Katar pobedi Ekvador u zvaničnoj utakmici, čak i kada deset godina ranije pribavi trenera sa iskustvom u podmladku Barselone, masovno je napuštala tribine. „Na koji… kako se beše kaže, ‘gol’?… mi napadamo?“, verovatno su se pitali tokom prvog poluvremena, zaključujući da je, Alaha mu, taj fudbal baš dosadna stvar, nakon što se pokupuju dresovi i igrice deci te islikaju Mesi i Mbape kako izlaze iz aviona i kreću putem hotela.
Godine 2009. je Izvršni komitet FIFA, umesto Engleskoj i SAD, domaćinstvo svetskih prvenstava 2018. i 2022. godine dodelio Rusiji i Kataru, zgražavajući tradicionalne svetske stubove fudbalske i ostale moći.
Osveta je bila surova: FBI je pokrenuo istragu korupcije unutar FIFA-e, usledila su hapšenja i ostavke, svetsko prvenstvo 2026. godine pripalo je SAD, Meksiku i Kanadi, da bismo u okviru protivnapada dobili priliku i da na Netfliksu, deset dana pre početka prvenstva u Kataru, gledamo četvorosatnu dokumentarnu seriju naslova „FIFA Uncovered“ (recimo, „Razotkrivanje FIFA-e“; autori Danijel Gordon i Majls Kolman).
U prvoj epizodi iznosi se teza da je FIFA u osnovi bila amaterska organizacija i kao takva egzistirala do svetskog prvenstva u Zapadnoj Nemačkoj 1974. godine. Tada, koprorativna i tehnološka evolucija sveta konačno podseća socijalno spretne i finansijski vešte da bi se od fudbala mogli zaraditi enormni novci. Za puč u FIFA-i bila je, pak, zaslužna pre svega geopolitička evolucija.
Naime, kraj kolonijalizma je udvostručio članstvo FIFA-e, uglavnom desetinama afričkih država, i brazilski sportski fukcioner Žoao Avelanž je pridošlicama obećao da će, ukoliko bude izabran za novog predsednika, sprovesti eliminaciju Južnoafričke republike iz svih takmičenja.
Nakon što je Avelanž, pod maskom borca za ljudske slobode, prigrabio vlast, marketinški je povezao FIFA-u sa korporacijama, zatim angažovao u Nemačkoj osnovanu agenciju koja se bavila prodajom prava za televizijske prenose, i 1978. godine organizovao prvo istinski moderno svetsko prvenstvo u Argentini pod vlašću ubilačke, i od strane CIA-e podržane (operacija „Kondor“) vojne hunte.
Stižemo do termina „sportswashing“, i autori serije relativno ispravno porede mundijal u Argentini 1978. godine sa Olimpijskim igrama u Nemačkoj 1936, stvarajući niz sa kasnijim primerima „pranja sportom“, sve do Katara 2022.
Problem se, nažalost, nalazi na mnogo dubljem i mračnijem mestu od onog do kojeg su u dokumentarnoj seriji spremni da se zapute. Nije li, možda, fudbal i nastao polovinom devetnaestog veka tako što su britanski vlasnici kapitala radničkoj klasi poturili igračku za zamlaćivanje?
Jer, svakako je bezbednije da jure loptu po livadama nego da slobodno vreme koriste za rasprave o ustrojstvu društva. Ili, da se vratimo do „sportswashinga“ i 1936, moglo bi se tvrditi da nije nacistička Nemačka na kratko kidnapovala Olimpijske igre, već su današnje Olimpijske igre zapravo tvorevina nacističke Nemačke, od nošenja olimpijskog plamena do hiljada učesnika, ogromnih stadiona i medijske pokrivenosti.
Suštinski, nacistički ideolozi prepoznali su neistraženi prostor delovanja u oblasti rušenja ograda između aristokratske/buržoaske zabave i potlačenih masa. I to se nije desilo samo u sportu, ako se setimo da je bečki novogodišnji koncert – u prijemčivoj, običnom čoveku dostupnoj formi u kojoj ga danas poznajemo – prvi put prenošen na radiju 1939. godine, ili da je tvorac IKEA nameštaja bio član švedske nacističke partije. Pre nego što zaključim da je bezimeni glavni junak „Borilačkog kluba“ u poslednjoj sceni bio na tragu ispravnog pravca delovanja, da se vratim na nepočinstva FIFA-inih funkcionera…
Žoao Avelanž je krajem sedamdesetih na mesto drugog čoveka u hijerarhiji postavio švajcarskog ekonomskog birokratu Sepa Blatera. Kada je Avelanžova partnerska agencija kroz koju je vršen finansijski protok (a neprijavljeni otpaci završavali u džepovima upravljača FIFA-e) bankrotirala početkom devedesetih, Blater je to iskoristio za svoj puč. Ponovo su upotrebljene afričke države, ovaj put sa obećanjem da će neka od njih dobiti organizaciju svetskog prvenstva 2010. godine.
A onda, mašina počinje da samu sebe snabdeva gorivom, te Južnoafrikanci, u svrhu osiguranja da svetsko prvenstvo ne dobije Egipat, potplaćuju predstavnike karipskih država, čiji glasovi imaju istu vrednost kao oni iz Francuske ili Španije. Isti mehanizam biće upotrebljen desetak godina kasnije, kada će katarski šeici pustiti svoje pipke ka Karibima i Centralnoj Africi.
Na koncu, FBI će – usmeren od strane vlasti (Barak Obama je lobirao za svetsko prvenstvo u SAD 2022) – „pritisnuti“ predsednika američke fudbalske federacije Čaka Blejzera („ja sam samo debeli prevarant iz Kvinsa“, objasniće svojoj devojci – penzionisanoj glumici iz popodnevnih sapunica – zašto decenijama nije plaćao porez) i tim putem otvoriti korupcione puteve koji vode od Trinidada (gde je tamošnjem predsedniku fudbalske federacije u zamenu za glas na noge dovođen umirući Nelson Mandela) do švajcarskog sedišta FIFA-e.
Dokumentarna serija nalazi se na ivici ponižavanja zemalja Trećeg sveta, čega su autori svesni, pa priključuju svakakve anegdote, poput one u kojoj Nikola Sarkozi usmerava Mišela Platinija ka glasanju za Katar. Platini kaže da ništa nije otvoreno rečeno, ali je bilo jasno da državni interesi zavise od njegove odluke. I, zaista, ubrzo nakon Platinijevog glasa, katarski novac ulazi putem kupovine kluba PSG u Francusku, čemu slede dalji finansijski ugovori najvišeg nivoa.
Ostalo je da udruženja za zaštitu ljudskih prava kukaju zbog odnosa prema uvoznoj radnoj snazi prilikom izgradnje katarskih stadiona, ili da jedan britanski komičar baca na Sepa Blatera gomile novčanica uz poklič: „Ovo je za Severnu Koreju 2026!“.
Za to vreme, iz Katara, jedan građanin piše na sajtu IMDb svoj komentar dokumentarnog filma (preneto bez ikakvih izmena): „Qatar have no homeless people as in the USA and Europe countries + 100% safe no one kidnapped or killed even though there is no drags or bandits.. you can leave your home / car .. open no one will steal it no one will rape it .. even when you loss your belongs you gonna find it in same place … Welcome to best and Safe place in Earth Qatar“. Pa dobro, barem su automobili bezbedni od silovanja…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
