Pravila koja se uteruju silom i rupe u koje upadamo

U sitkomu „Beker“, o doktoru mizantropu sa, ako ne zlatnim srcem, onda svakako unutrašnjim etičkim kodom u stalnoj borbi sa pojavnim oblicima ličnosti, ima scena koja mi često pada na pamet kada razgovor zaluta u pravcu tema emancipacije ili političke korektnosti.

U Bekerovu ordinaciju dolazi stariji udovac koji je nedavno upoznao finu gospođu u godinama te mu se, posle dugačke pauze, smeše telesni odnosi. Gospodin kaže, „Doktore, vidim ja šta piše u tim časopisima… Dobar orgazam, loš orgazam… Kada sam bio mlad postojala je samo jedna vrsta. Mislim, pravila su se toliko promenila“, na šta Beker odgovara, „Pravila su ista kao ranije, samo što ih sada uteruju silom“.

Jedna od nekoliko ravnopravnih junakinja bugarskog filma „Žene plaču“ (tačniji prevod bi bio „Žene zaista plaču“), lezbejka Joana (Vesela Kazankova, koautorka filma) provodi vreme na sofijskim ulicama, braneći implementaciju Istanbulske konvencije od desničara koji ne bi da im krovna, „velikobratska“ organizacija poput Evropske unije silom uteruje poštovanje pravila pristojnog ponašanja.

Njena mlađa sestra Veronika (takođe koautorka Biljana Kazakova) održava svoju šestomesečnu bebu u životu, roditeljskim obavezama pretpostavivši farmaceutski poziv. Muž koji, je li, radi, ide u lov da bi doneo hranu, tokom filma je prisutan kroz telefonske razgovore pune iritirajućih zamerki i saveta (uputstvo svim, i muškim i ženskim svežim roditeljima – ako niste kod kuće, vagajte svaku reč telefonski izgovorenu onome ko jeste).

Postporođajna depresija polako uzima maha, u segmentu koji je bio osnova naknadno razgranatog scenarija, te Veronika u jednom trenutku sa nožem u rukama i staklastim pogledom stoji ispred svog urlajućeg potomka (kada su i dve nežne dušice sa sedišta blizu mog utekle iz sale), da bi, odolevši čedomornom nagonu, stajala na ogradi terase i borila se sa samoubilačkim porivom.

Najstarija sestra Ana (Katja Kazakova – jasno vam je, radi se o porodičnoj manufakturi) je, pak, nezaposlena i razvedena astrološka ovisnica sa dve ćerke, starijom, inženjerkom, finansijskom osnovom porodice, i mlađom, do nedavno studentkinjom flaute, koja upravo otkriva da joj je oženjeni (za nju nova informacija) dečko preneo virus HIV-a. Flautiskinju igra Marija Bakalova, vanporodični uljez u glumačkoj podeli, prošlogodišnje globalno filmsko otkriće kao Boratova ćerka Tutar.

Očigledno, priča je naseljena angažovanošću te optužbama na račun muškog ponašanja i pogleda na svet, što je, u teoriji, pogubno za dramu koja se obično teško nosi sa didaktičkim namerama autora. Uz to, količina za život odlučujućih događaja u okviru jedne porodice sugeriše dramaturgiju sapunice. Na koji čudesni način, onda, film ostaje na pravoj strani, ne prestupivši ka jeftinom propovedanju?

Čini se da je Bakalova korektivni faktor, glumica začudne energije (u frojdovskom, „das unheimliche“ smislu), u čijem nastupu u svakom trenutku ili nešto nedostaje, ili ga je previše. Radi se o opasnoj igri pojave koja je uvek nepotpuno odgovarajuća stanju, što ceo film vodi u predele zagonetke.

Zanimljivo, neke od najboljih scena odvijaju se tako što je glumica umetnuta u stvarni kontekst – recimo, u povorku nositelja religijskih predmeta, kada HIV flautistkinja koja odlučuje da se protiv bolesti bori duhovnim metodama jednom momku dosađuje molbama da joj ustupi krst (a žensko je, te to nije za nju). Boratovska stilizacija napala je i od očekivanosti spasila evropski festivalski film.

* * *

Od „Gangnam Style“ do „Parazita“, svetski najprimećeniji korejski proizvodi popularne kulture bazirani su na surovim i komičnim zidovima klasnih podela. „Rupa u zemlji“ (Korejci koriste englesku reč „Sinkhole“, dok je bosanski prevod „Vrtača“), iako neće doseći popularnost prethodnih primera, takođe od prvog kadra napada gledaoca kontekstom kapitalističke surovosti koja ubija ljudsku samosvest.

Porodica Park se, posle jedanaest godina štednje i života u neuglednom predgrađu, kreditno zadužuje i seli blizu centra Seula, gde otac porodice radi kao šef malog i nedefinisanog kancelarijskog tima. Naši junaci predstavljeni su na način koji nas sprečava da ih volimo, dok su u isto vreme gotovo dražesni u svojoj bezumosti – ovaj bračni par, jasno je, nikada se neće rastati. Otac, opsednut poslom i društvenim uspinjanjem, uglavnom zavisnim od lokacije doma, nema prijatelje, te na napijajuće veče povodom useljenja zove svoje podređene, par momaka i devojaka kojima možda, negde u dubini malog mozga, crv sumnje govori da bi život mogao biti drugačiji. No, taj crv prvi biva omamljen alkoholom, zbog čega se uglavnom i pije vikendom.

Likvefakcija – nerazjašnjena u filmu, te sam morao da se potrudim – je fenomen topljenja mokrih podzemnih slojeva na peskovitom ili močvarnom zemljištu, nakon čega površinski, obmanjujuće čvrsti sloj popušta i otvara se široka i ponekad stotinama metara duboka rupa u zemlji (s obzirom na čemu stoji Beograd na vodi, slutim da ćemo o likvefakciji puno saznati u narednim decenijama).

Odmah nakon useljenja, na žanrovski ispravan način („Rupa u zemlji“ je, pre svega, film katastrofe), Parkovi primećuju da se klikeri njihovog sina kotrljaju na podu, nepodstaknuti stranom silom. Par dana kasnije, stambena zgrada će se urušiti te će naši junaci, njihovi gosti, te poneki komšija, biti zarobljeni na dnu rupe, nakon čega film postaje niz maštovitih i realističnih akcionih scena (digitalni efekti su minimalno prisutni).

Društveni komentar? Likovi, ionako neopremljeni zainteresovanošću za dubine duše, okrenuti su begu iz materijalnog ponora. No, metafora je toliko očigledna da se ne mora, što bi rekao Beker, „silom uterivati“ putem replika. Najvažnije, koliko god da je njihova muka primećena, mediji upregnuti, te svakakvi državni uposlenici pravili planove na površini, naši junaci moraće da sve urade sami. I to se odnosi na sve rupe u koje upadamo.