Pravo na nesreću

I završi se i jebeno su sleteli… a Ledeni je sve vreme hteo da pridobije Maverika. Sada ga je uhvatio. Koji im je poslednji dijalog? Grle se i ljube i srećni su… I Ledeni prilazi Maveriku i kaže, ‘Majstore, možeš da mi čuvaš leđa kad god hoćeš!’. A šta Maverik kaže? ‘Ti možeš meni!'“
„Spavaj sa mnom“, 1994.

Na, valjda, prvoj tzv. porodičnoj šetnji, održanoj u vreme živog i živahnog DSS-a i pohađanoj i od strane javnih ličnosti (beše tu i jedan od onih pravih muškaraca iz Beogradskog sindikata) izvesna gospođa-šetač izjavila je, otprilike, sledeće: „Šta ako moj sin reši da se ne oženi nego da ide, tamo, s njima? Gde su moji unučići?“. Ne bih je pamtio sve ove godine da, kao u svakom dramskom delu, nije bilo važnije ono što se vidi od onoga što se čuje (mada je način govora, dodat vizuelnom identitetu, davao naznake funkcionalne nepismenosti). Stisnute, zle, oči, poput puškarnica na srednjevekovnoj tvrđavi sa kojih se motri odakle dolazi neprijatelj; siva odeća; smirenost koja šalje poruku potpune uverenosti u ispravnost svog stava… tokom desetak sekundi posmatranja tog ljudskog bića mislim da sam bio najbliže slici čistog nacizma. Ipak, ono što je najviše prelazilo rampu bio je strah, jer, tvrđava se zida iz straha. „Gde su moji unučići?“, kao izraz straha koji dolazi iz podsvesnog shvatanja sopstvene praznine. Ako nemam potomstvo, ko sam onda ja? Da li je bolje da moj sin bude u nesrećnom braku iz kojeg će, nekako, ištrcati još nesrećnijeg potomka ili da bude mnogo staloženija, po društvo bezopasnija osoba koja svakih par dana uživa u orgazmu uz pomoć nekog debeljuškastog bradonje? Ono prvo, naravno, jer, nije to samo moja sreća i razlog postojanja, ti unučići, već biološka funkcija nacije koja mora da proizvodi potencijalnu vojsku koja bi, kada se u bližoj ili daljoj budućnosti svetska geopolitička situacija promeni, mogla da krene u konačni obračun sa Arnautima.

Ima jedan citat Bertrana Rasela – valjda tačan, pošto je do mene došao putem sličnih internet izvora iz kojih i premijerovi bot-savetnici ukrašavaju njegove napade bizarne agresivnosti protiv fantomskih neprijatelja na konferencijama za novinare – koji kaže: „Problem sveta je što su budale i fanatici uvek sigurni u sebe a mudri ljudi puni sumnje“. Jedna od stvari u koju „budale i fanatici“ poput opisane gospođe veruju je sreća. Naime, narečeni unučići, pobede Novaka Đokovića, osećaj bitnosti koji se dobija tokom odlaska u crkvu ili okupljanja što više rodbine i prijatelja na porodičnoj slavi samo su iluzija sreće. Sa druge strane, namerno sam izbegao da upotrebim tu reč opisujući homoseksualnu zabava sa simpatičnim bradonjom, jer, sreća ne postoji i sve što radimo tek je manje ili više uspešno nošenje sa tugom čovekove konačnosti. Nema mnogo umetničkih dela koje su bolje ušle u trag toj istini od filma „Sunday Bloody Sunday“ DŽona Šlezindžera iz 1971. godine. Sredovečni dr. Hirš (Piter Finč) i trideset-i-neštogodišnja Aleks (Glenda DŽekson), pripadnici srednje klase, u vezi su sa mladim umetnikom Bobom Elkinom. Dr. Hirš je skriveni homoseksualac, jer drugačije i nije moglo u Velikoj Britaniji tog vremena, čovek kulture sa puno pristojnih prijatelja i poznanika; Aleks je finansijski obezbeđena, načitana žena uredne odeće i neurednog stana sa dosadnim kancelarijskim poslom. Oboje su svesni da dele ljubavnika, svesni su da je neizrečeni dogovor između njih troje tek osiguranje nečega nestalnog, prijatnog ali kratkotrajnog. Sreća je, naravno, droga, i oboje će se zanositi mogućnošću trajne doze. Dr. Hirš će planirati put u Italiju za sebe i Boba, Aleks će povremeno iznositi diskretne, nesigurne predloge da bi Bob sa njom mogao da deli neuredni stan pun knjiga. Oboje su, naravno, oni mudri iz misli Bertrana Rasela, oni koji sumnjaju u sve pa i u sreću. „Sunday Bloody Sunday“ veliki je, poseban, četrdeset i pet godina kasnije, jer nam govori da smo u istom problemu bez obzira da li su manifestacije heteroseksualne ili homoseksualne. Mladi umetnik, zgodan na odsutno mangupski način, sa svetlosno-vodenim skulpturama koje pravi, trenutna je droga i uživanje u njoj samo je viši oblik zadovoljstva koju većina dobija iz rezultata teniskog meča, viši jer su i Aleks i dr. Hirš svesni praznine svega. Za to vreme, film prepliću detalje sekvence mašina. Telefonske centrale, Bobove svetlosne mrdalice, automobilski motori, savršeni su na način na koji ljudi nikada ne mogu biti jer nisu mašine. U poslednjem kadru filma, dr. Hirš se okrene prema kameri, prema publici i izgovori, „Kada sam hteo da napustim školu rekli su mi, ‘Mrzećeš stvarni svet’. Nisam im verovao i bio sam u pravu. Kada sam bio dete, nisam mogao da sačekam da odrastem. Govorili su, ‘detinjstvo je najlepše doba života’, ali nije. Sada, želim njegovo društvo i kažu mi, ‘Bolje ti je bez njega’. A ja kažem, ‘znam to, ali mi, eto, nedostaje’. I kažu, ‘nije te činio srećnim’, a ja im kažem, ‘ja jesam srećan, osim što mi nedostaje'“.

Svi mi, u tom trenutku, postajemo dr. Hirš, svesni svoje nesreće kao i da ljudi koji nam daju savete nemaju pojma o čemu pričaju. I, zapravo, to svesno nošenje sa nesrećom, to odbijanje da se veruje u iluziju besvesnog detinjstva kao perioda vrhunskog zadovoljstva, i jeste sreća. Gej parade, sa zastavama duginih boja, sa ljubljenjem i blesavljenjem, zapravo su, ili bi trebalo da budu, deo borbe za pravo na nesreću. Ipak, svu depresiju na stranu, ako je vaša droga pronalaženje gej podteksta u filmu „Montevideo bog te video“, vi ste srećan čovek, čak i ako nemate unučiće, ili pogotovo ako ih nemate.