Precenjenost razuma

 Sam „Konstantin Films“ u svojoj istoriji krije priče za potencijalno sasvim zabavne filmove. Naime, jedan od njihovih hitova je i, reklo bi se sasvim holivudska, „Fantastična četvorka“. No, nekih deset godina ranije, nemačka firma angažovala je Rodžera Kormana, ne rekavši mu kakva je mutljavina po sredi, da snimi niskobudžetnu verziju čiji razlog postojanja nije bila distribucija (film nikada nije prikazan) već izbegavanje isticanja prava na ekranizaciju. Filmovi iz serijala „Resident Evil“ većinom su snimani u Kanadi, opet bez Amerikanaca, uz učešće kanadskih koproducenata, treći deo u Meksiku, pojedine scene četvrtog i petog dela u Moskvi i Tokiju. Početak serijala na neki način zahvata sam kraj proizvodnje i konzumacije visokobudžetnog akcionog filma kakvog smo ga poznavali i voleli tokom XX veka. Autori i filmski studiji tada su još uvek mogli da rade u relativnom miru, neugroženi od strane internet piraterije. Takođe, reklama je bila manje agresivna nego što je to sada slučaj, pa tako niste sve o filmu znali ili mogli da saznate mnogo pre nego što će doći u bioskope. Videli biste plakat i poneki, da upotrebimo umrlu reč, kratki foršpan na televiziji. Zapravo, sve što ste o filmu znali je da je načinjen po kompjuterskoj igri i da u njemu igra Mila Jovović.

Žanrovski, prvi „Resident Evil“ bio je, hm, akcioni horor sa velikim brojem posveta, pristojnih krađa i zadatih tema. Manje više prateći, ili kombinujući elemente prve tri igre, Englez Pol V.S. Anderson usput je okitio film brojnim referencama na „Alisu u zemlji čuda“ ili karpenterovskim ugođajem praćenja tima na zadatku uz uspostavljanje likova minimalnim ali sasvim promišljenim scenarističkim sredstvima (drugi deo će malo konkretnije prisvajati tuđu imovinu preslikavanjem nekih bitnih motiva iz „Bekstva iz Njujorka“). Konačno, imamo i pojavu zombija, osnovnog elementa akcije i napetosti. Živi mrtvaci tretirani su slično kao što je to radio Romero – zapravo, odlazi se još jedan stepen dalje i za razliku od Romerove trilogije, ovaj put ljudi su direktni krivci za ometanje večnog sna svoje mrtve braće i sestara, te je sasvim jasno da su živi isključivi zlikovci (ipak, dok Romerovi zombiji često znaju da izazovu sažaljenje, kod Andersonovih to nije slučaj).

„Pritajeno zlo: Osveta“ nastavlja priču o zloj korporaciji „Umbrella“ koja, u bizarnoj želji da zaradi veliki novac i zavlada svetom, stvara biološko oružje koje oživljava umrle nervne ćelije zatim ga prodajući svakome ko je spreman da plati, uz razvoj bezbednosnog sistema baziranog na veštačkoj inteligenciji (a koji će se konačno oteti kontroli – da, ne mnogo drugačije od događaja iz „Terminatora“). Logo stilizovanog kišobrana je sveprisutan i može izazvati antiglobalističke asocijacije na druge poznate korporacijske simbole kao što su jabuka ili prozor/zastava. Ovaj put, gotovo kompletna radnja odvija se u Sibiru, u gigantskoj sovjetskoj podzemnoj bazi u kojoj je korporacija izgradila kopije centara svetskih metropola u prirodnoj veličini, iz razloga koji je teško progutati. Naime, kako bi lakše prodali svoje oružje npr. Rusima, korporacija im pokazuje efekat istog na Tajms skveru, ili, obrnuto, američki kupci/Crveni trg (blesavo, ali, hej, malo suspenzije neverice obaviće posao kod publike). Takva lokacija omogućava da paralelno posmatramo Elis (Jovović) koja se probija kroz simuliranu stvarnost iz centra baze, dok joj tim pokreta otpora hita u pomoć sa površine, naravno, uz povremene rukavce ili flešbekove koji spasavaju priču od linearne monotonije. Za razliku od prvog dela, u odnosu na kasnije nastavke gotovo kamerne drame u kojoj emotivna zainteresovanost gledaoca za junake iziskuje realistično izgovaranje replika od strane glumaca, gluma u petom nastavku je opčinjavajuće katastrofalna, u čemu prednjače Kineskinja u ulozi Ade Vong, internacionalni boj bend iz devedesetih koji se predstavlja kao tim vrhunskih komandosa i Sijena Gulori kao Džil Valentajn. No, kako znamo da Gulori svakako može i bolje, lako je zaključiti da ovaj put gluma reditelju uopšte nije bitna, zapravo, ukočenost izgovaranja replika kakva se odavno ne viđa ni u visokobudžetnim kompjuterskim igrama, „Pritajenom zlu“ zapravo ide u prilog.

Ima nečeg privlačnog u „Resident Evil“ univerzumu. Da li je to baziranost na, ponajviše, velikim žanrovskim filmovima, za razliku od superherojskih filmova koji za svojom publikom tragaju uglavnom među muškim ljubiteljima stripova do trideset i neke (uz uvek zgodnu bazu u vidu bezumnih srednjoškolaca). Jednostavno, „Pritajeno zlo: Osveta“ film je uvredljiv za razum na način koji… pa, da upotrebim neku vrstu obrnute tautologije, nije uvredljiv za razum.