Predivna laž

Kao osnovu za svoja prva dva filma „OSS 117: Kairo, gnezdo špijuna“ i „OSS 117: Rio se više ne javlja“ ispravno je prepoznao komički potencijal u bondovskom serijalu iz šezdesetih o francuskom tajnom agentu Iberu Bonisuru de la Batu (kakvo samo ime koje vapi za žanrovskom promenom…). Dva „OSS 117“ filma mogli bi se okarakterisati kao parodije ostinpauersovskog tipa no Azanavisjus im dodaje još jedan presudan sastojak u vidu subverzivnosti. Naime, dok je Ostin Pauers Majka Majersa na svaki način karikaturalna tvorevina prilično udaljena od realnosti de la Bat je zatucana rasistička francuska bitanga koju volimo, tumačena od strane Žana Dužardena sa genijalnim razumevanjem parodije kakvo smo imali prilike da vidimo kod inteligentnih samoironičnih ludaka kao što su Lesli Nilsen ili Čarli Šin u mlađim danima. Na vizuelnom planu, naročito prvi „OSS 117“ bio je fantastična stilska vežba oživljavanja sveta špijunskih serijala B produkcije iz šezdesetih. No, zbog humora zasnovanog na kritici sopstvenog društva „OSS 117“ mogao je biti shvaćen samo od strane mislećeg dela francuske publike ili delova međunarodne publike koji dovoljno dobro poznaju Francusku, njenu istoriju i kulturu. Usput, kada malo upoznate francuski jezik, mentalitet (ukoliko se ta uopštavajuća reč uopšte sme upotrebiti kada se govori o jednom narodu), organizaciju života sva je prilika da ćete u isto vreme početi da osećate veliku privlačnost prema toj zemlji praćenu misterioznom potrebom za podsmevanjem.

Očigledno ekspert kada je u pitanju igra sa vizuelnim identitetom žanra ili filmskog perioda, Azanavisjus je predano, svakim kadrom i glumačkom gestikulacijom oživeo svet holivudskog nemog filma i društva u okviru koga je isti postojao. No, kakva je priča, pošto ona i dalje ne može da ne bude najvažniji deo dugometražnog igranog filma? Nažalost, i pored svih nagrada, hvalospevnih kritika, oduševljene publike, čini se da je car pomalo obnažen. Džordž Valentajn (Dužarden) je zvezda nemih filmova, igrajući uglavnom isti lik avanturiste ili arsenlupenovskog romantičnog anti-junaka praćenog vernim četvoronožnim prijateljem. Tokom svojih ludorija sa obožavaocima Džordž biva uslikan sa Pepi Miler (Berenis Bežo), koja potom, pomognuta medijskim eksponiranjem i dovoljnom količinom talenta i lepote prelazi put od bezimene chorus line plesačice do filmske zvezde. Kako njena karijera napreduje njegova se, dolaskom zvuka, bliži kraju te film postaje priča o odnosu dvoje ljudi toliko snažnom da ostaje isti dok u isto vreme njihova društvena važnost menja stranu. „The Artist“, zapravo, kada ne bi bilo ekstremnog stilskog postupka (osim par replika na kraju i jednog nadrealističkog sna u pitanju je nemi film gotovo u potpunosti prekriven muzikom) ne bi na osnovu isključivo svoje priče imao dovoljan razlog postojanja. No, film živi od maštovitosti detalja, pa su tako, npr, scena u kojoj Pepi Miler zavodi samu sebe Džordžovim kaputom, ili završna plesna tačka istinski trenuci gotovo zaboravljenog bioskopskog zadovoljstva.

Poenta magije nemog filma je upravo u činjenici da je gledalac pred sobom imao seriju naznaka na osnovu kojih je maštom morao da dopuni dramsku situaciju, što je mentalni proces koji, evolucijom 3D tehnologije i sve većim brisanjem granice između filma i realnosti, u potpunosti prestaje da postoji. Razlika između istinskih nemih filmova i „The Artista“ je u tome što oni nisu bili skup mentalnih podsticaja odlukom autora već ograničenošću tadašnje tehnologije. Kada imate situaciju da je jednostavnost posledica autorskog koncepta nevinost se, zapravo, gubi i film na neki način postaje lažniji (više „fake“, što bi rekla „fejstjub“ generacija koje sam, užasne li samospoznaje, i sam deo) od četrdeset četvrtog nastavka „Transformersa“.

„The Artist“ je na više načina uronjen u istoriju filma. Scena u kojoj Džordž Valentajn (za kojeg Dužarden u jednom intervjuu kaže da ga je igrao kao kombinaciju Daglasa Ferbanksa i Džina Kelija) izolovan od sveta gleda filmove iz svog perioda slave ne može da nas ne podseti na „Bulevar sumraka“; kada se u jednom trenutku začuju reči pesme „Pennies from Heaven“ u svest nam se prikrade istoimeni film sa Stivom Martinom (inače prilično bezočno pokraden od strane Larsa fon Trira u „Plesaču u tami“); na postmodernom meta-filmskom nivou, ceo Azanavisjusov poduhvat podseća na radnju još jednog nemog filma o nemom filmu, „Nemog filma“ Mela Bruksa; odnos Džordža i Pepi Miler u priličnoj je meri inspirisan odnosom Grete Garbo i Džona Gilberta i njenim insistiranjem da joj jedino on može biti partner u „Kraljici Kristini“… A opet, kada se sve asocijacije i obrazovanost stave na stranu, autorski trio Azanavisjus-Dužarden-Bežo toliko je posvećen stvaranju filmske magije da jednostavno na možete da ostanete hladni. Najbolje je da tu, na utisku o reakciji srca a ne glave, i završimo ovaj tekst.