Predizborna metafizika

Dok se iz dana u dan na spisak učesnika predstojećih izbora pridodaju poluslobodni strelci, razmišljam o knjizi Hantera S. Tompsona „Strah i gađenje u izbornoj kampanji ’72“ („Fear and Loathing on the Campaign Trail ’72“), esencijalnom štivu za razumevanje povezanosti demokratskih procesa i konkretnih društvenih okolnosti u kojima se odvijaju.

Tompson, jedan od najkauzalnijih analitičara koji su ikada sedeli pred pisaćom mašinom, nam prvo predstavlja kako je američka Demokratska stranka 1968. godine, u zenitu kontrakulturnog pokreta, uspela da propusti dvojicu predsedničkih kandidata koji su (Judžin Mekarti apsolutno, Džordž Megavern dovoljno) komunicirali sa duhom vremena.

Umesto toga, Niksonu su suprotstavili stranačkog aparatčika koji je prethodni period proveo kao podpredsednik Lindona Džonsona, očekivano izgubili i celu planetu poslali u pravcu u kojem i danas orbitira.

Zatim, prihvativši da su 1968. načinili grešku, vođe i delegati Demokratske stranke su 1972. godine sa zakašnjem bacili u vatru u tom trenutku već dobro ohlađenog Megaverna.

Hipici su šišali kose i brade, oblačili odela i agitovali među srednjom klasom od koje su par godina pre toga bežali paleći mostove za sobom, i naravno da ponovo nije uspelo.

Pravi trenutak za sistemsku promenu je zauvek nestao.

* * *

Srbija se 2023. godine takođe nalazi u neponovljivom istorijskom trenutku, a mesec dana pre izbora (koji će verovatno morati da budu razrešeni postizbornom spremnošću građana da mrznu na ulici) neophodno je racionalno tumačiti brojke.

Iako se društvo vratilo u predstranačko doba, gde većina građana razmišlja u bipolarnim „mi ili on(i)“ okvirima, nije bilo realno očekivati da na izbornoj listi neće biti slobodnih ili poluslobodnih strelaca.

Na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima za prelazak cenzusa bilo je potrebno 110.000 glasova.

NADA je imala 204.000 a Dveri i Zavetnici – sabiram jer su sada u koaliciji – 185.000.

Uz ogradu da su njihovi dobri rezultati bili i posledica početka rata u Ukrajini, mislim da je neminovno da narečeni politički subjekti budu faktor štete i/ili koristi i u narednom sazivu skupštine.

Narodnoj stranci je, pak, posle cepanja ostavši sa bezličnom infrastrukturom i Sinišom Kovačevićem, cenzus nedostižan.

Došli smo do prvog „prosipanja“ glasova, i moram da primetim da neki ljudi prave uvek iste, za društvo pogrešne odluke – setimo se predsedničkih izbora 2017. kada je Vuk Jeremić svojim nastupom oslabio opozicionog kandidata sa većim izgledima da ostvari za režim uznemirujući rezultat, ostao daleko i iza Belog Preletačevića i na kraju uspeo da zaključi da je pametno da nastavi da se bavi politikom, umesto da unovči njujorške veze i uživa u upravnim odborima korporacija nalik Rio Tintu.

Sada dolazimo do komplikovanijih pojava, gde je matematički zbir jasan a budući izborni rezultat krajnja misterija.

Na prethodnim izborima organizacije SDS, DJB i „Otete bebe“ ostale su ispod cenzusa ukupno osvojivši 181.000 glasova.

Sada su u koaliciji, no, da li će Radulovićeva glasačka baza – inače, nakon neprirodnog rasta 2016. koji se morao završiti padom, prilično verna i redovna – biti šokirana saradnjom sa „prvim među bivšima“?

Da li će Tadićevi konzervativni glasači koaliciju sa ideološki teško odredivim Radulovićem (u Americi bi bio libertarijanac) protumačiti kao signal za masovni prelazak na stranu „mi ili on(i)“ opozicione većine?

I ko su tih 31.000 neobičnih ljudi koji su glasali za „Otete bebe“?

Dve su stvari, po meni, sigurne.

Prva je da će Radulovića minimalno oštetiti razlaz sa Stamatovićem (koji je u Čajetini, opštini sa 13.000 upisanih birača, do sada nekako uspevao da dosegne većinu, što razjašnjava njegove odluke izazvane paničnim strahom od transportovanja režimskih „fantoma“), a druga da ova koalicija mora, za opšte dobro, preći cenzus jer će u suprotnom 100.000 glasova ostati bez parlamentarne materijalizacije.

U Beogradu (tj. teritoriji na kojoj je i Beograd), gde je, za razliku od parlamentarnih izbora gde primarni cilj mora biti postizanje pat pozicije i izazivanje „frke“, pobeda nad Vladajućom kriminalnom grupom moguća, situacija je komplikovanija.

Za prelazak cenzusa će, sa doseljavanjem „fantoma“ i većom izlaznošću stvarnih ljudi, biti potrebno oko 29.000 glasova.

Na prošlogodišnjim izborima Tadićevi i Vujoševićevi „Ajmo ljudi“ (26.000) i Radulovićevi Suverenisti (20.000 – kažem, uporna baza) zbirno su imali 46.000.

Hoće li spajanjem izgubiti više od trećine prethodnog zbira?

Hoće li uopšte uspeti da skupe dovoljno potpisa za učešće?

Hoće li Narodna stranka, ukoliko uspeju da prijave listu, samo u Beogradu nekako preći cenzus?

Da li će u tom slučaju ostati dovoljno za NADU, koja privlači sličan profil birača?

Sačekajmo, za početak, predizborna istraživanja, ne zaboravljajući da svaki deseti deo procenta opozicionog glasačkog tela koji će se u njima ukazati predstavlja slobodan ljudski um – najlepšu i najstrašniju pojavu u znanom nam univerzumu.

Pitajte Koču i Hantera da vam kažu nešto o tome, kada ih jednog dana sretnete.

Rekao bih da se druže u Velikom Iza.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.