Prednost nestvarnog

Zanimljiv je prikaz uslova u kojima, 1987. godine, treniraju braća Šulc, globalno uspešni američki sportisti, u sportu koji je tada, pre trideset godina, bio jedna od bazičnih i prilično praćenih disciplina dok sada više ne nalazi svoje mesto u masovnim medijima (slično kao i šah ili mačevanje – Ronaldo i Mesi proždrali su sve svojom „igrom za gospodu koju igraju bitange“, kako kaže izreka, a Duci Simonović je suštinski bio u pravu pre dvadeset godina kada su svi mislili da je pogubio klikere). Hladna, skromno uređena sala za vežbanje, simbolično plaćena predavanja u srednjim školama, sve ukazuje na neku vrstu zanemarenosti od strane sistema koji postaje zainteresovan samo kada se upale reflektori na velikim takmičenja. No, Dejv je zadovoljan svojim životom. Vežba, bori se sa birokratama, izdržava porodicu i svake godine ima pred sobom jasan cilj. Možemo ga zamisliti i kao šezdesetogodišnjeg trenera koji očinski autoritativno prenosi svoje znanje nekom novom mladom entuzijasti. Mark je taj koji traži nešto više, taj koji pokazuje svoju medalju srednjoškolcima i uz to je nesposoban da im svoj rad i sport koji je osnova celog njegovog bića predstavi na zanimljiv način. U živote braće ulazi Džon du Pont, milioner, ornitolog i potomak jedne od porodica odgovornih za osnivanje Sjedinjenih Američkih Država, koji nudi uslove, novac, mir, dok su njegovi motivi, kako kaže, isključivo patriotski. Osnove za izopačenu igru postavljene su u prvih nekoliko scena. Iako sve deluje logično, jasno je da zlo kulja iz dubina ljudske neostvarenosti. Dejv, naravno, instinktivno oseća da mu je du Pont nepotreban i odbija njegovu ponudu dok je Mark, prazna osoba u potrazi za mentorom koji će mu pomoći da pobedi brata, uz to jedinog prijatelja i nekoga sa kim ima bezpogovornu, obostranu ljubav, laka žrtva, devojka koja kratkoćom svoje suknje privlači silovatelja. U isto vreme, Dejv i Mark su otelotvorenja razuma i osećaja. Dejv će, sasvim razumno, u jednom trenutku ipak pristati na du Pontovu nepristojnu ponudu i pridružiti se poremećenom trening kampu, jer na taj način obezbeđuje svojoj deci novac za školovanje a svog brata spasava od negativnog uticaja. Mark, koji u odnos sa du Pontom stupa bez promišljanja, kasnije trpi gubitak identiteta i, kao emotivac, u njegovom prisustvu oseća gušenje zbog kojeg ne može da radi svoj posao, tj. da se bori. Jasno je od početka, čak i ako ne znate istorijske činjenice, da se sve to ne može završiti bez krvi.

Fantastična studija karaktera i ponašanja, svakako, no, moramo se osvrnuti na diskutabilnu etiku autora filma. Realni du Pont je bio psihički bolesna osoba, verovatno šizofreničar, i njegove odluke bile su sve samo ne racionalne. Uz to, film je vremenski sabijen i stiče se utisak da se sve odvijalo brzo, tokom par godina, dok je u realnosti sve trajalo celu deceniju. Deluje kao cepidlačenje ali zapravo se tiče stepena autorske slobode tokom obrade istinitih događaja u formi igranog filma. Filmski du Pont je kolekcija nesposobnosti i neostvarenosti praćenih velikim, lično neizborenim bogatstvom i njegovo ponašanje je rezultat napukline koja nastaje u trenutku kada shvati da iluzija koju stvara o sebi kao Markovom treneru ne znači ništa, ni drugima a, što je suštinsko, ni njemu samom. „Foxcatcher“ je igrani film, kao takav, istinitiji od bilo kakvog dokumentarca čiji nas autor ubeđuje da prenosi neispranu istinu. Istina je, zapravo, samo u gledaocu.

* * *

Lažna slika koju ljudi prave o sebi nalazi se u suštini drame francuskog filma „Diši“. Šarli je gimnazijalka sa rastavljenim roditeljima, ocem Srbinom (zgodan stereotip, neodgovoran i divalj – dripac, jednom rečju) i majkom, Francuskinjom, karakterno slabom ženom koja nije u stanju da prekine loš odnos i nastavi sa životom. U njen nezanimljiv i umereno tmuran ali i običan život ulazi nova učenica Sara koja svojim pričama o majci, NGO aktivistkinji negde u Nigeriji, i detinjstvu provedenom širom sveta predstavlja upad ekskluzivnosti u dosadnom svetu francuskog predgrađa. Sara bira Šarli za novu najbolju drugaricu, postaje bliska sa njenom majkom, odlaze na zajedničke izlete, piju, zezaju se i sve što uz to ide. U tom uzrastu se, znamo, lako sklapaju bliska poznanstva, no, za Šarli je ulog malo veći, jer, ona je od prvog trenutka na nekom nivou zaljubljena u Saru. Da li je to samo zbog njene različitosti, ili je Šarli lezbijka koja toga još uvek nije svesna u filmu nije istraživano niti je važno. Važno je da opsesija koju Šarli oseća vodi do špijuniranja koje njoj, i nama, otkriva Sarinu strašnu tajnu: ona živi u odvratnom stanu sa poremećenom i agresivnom majkom, socijalnim slučajem. To otkriće vodi ka nerazumevanju. Šarli smatra da ona na taj način postaje osoba od poverenja i da će novi razvoj događaja produbiti njihov odnos. Sari, sa druge strane, osobe od poverenja, zapravo, bilo kakve stvarne osobe, nisu potrebne i ekstremno prikrivanje lako se transformiše u ekstremnu psihološku agresiju prema onoj koja zna njenu tajnu. Kao i u „Foxcatcheru“, jasno je da će nam pre odjavne špice biti, kao u grčkoj tragediji, prezentovani leševi. I Džon du Pont i Sara žrtve su stvaranja lažne slike o sebi. Sad, većina ljudi, uključujući komšiju sa sprata ili premijera Srbije, provede život u blaženoj iluziji glede istine o sopstvenoj ličnosti (razlika je u tome što je komšija sa sprata bezopasan po druge ljudske životinje). Problem nastaje kada se iluzija sruši. Džon du Pont, onaj filmski, sam shvata svu beznadežnost svog izmišljenog života, te da u realnom nikada neće postati stvarna, u svom okruženju uspešna, osoba kao Dejv Šulc. Sara nije u stanju da shvati da bi jedna realna osoba koja je voli bila više vredna od bilo kakvog izmišljenog društvenog statusa. Ljudi žive od svojih iluzija a umiru od istine.