„Pretpostavljam da je uvek tako…“

Kako i valja u velikom filmu – a radi se možda o najvećem ikada – poslednja scena ostavlja trajni utisak i materijal za razmišljanje.

Emotivno otupeli britanski pilot lovačkog aviona (Ričard Barton) poslednji je preživeli član svoje jedinice iz 1940.

Američki padobranac (Ričard Bejmer, zvezda trenutka – Toni/Romeo u „Priči sa zapadne strane“ – i iskren glumac koji je vrlo brzo profesionalno nestao, baveći se hvale vrednim građanskim aktivizmom, pa se kao deo Linčove igre sa istorijom pop kulture vratio ulogom Bena Horna, „vlasnika polovine Tvin Piksa“) je dan pred invaziju u kasarni osvojio abnormalni novac na kocki, onda shvatio da je nakon prethodnog takvog dobitka slomio nogu, zaključio da se zapravo ne radi o sreći već najavi zla, vratio u igru i sve planski izgubio.

Britanca upoznajemo na početku filma i napuštamo do epiloga, dok Amerikanca pratimo kroz apsurdno putešestvije kroz normandijsku noć – naime, izgubivši prilikom iskakanja svoju jedinicu, on znojav i uzbuđen luta šipražjem, sreće druge jedinice pa i njih gubi, kako kaže, „ne opali ni metak, čuvši povremeno pucnjavu pa je ne pronašavši kada stigne tamo odakle mu se činilo da je došla“.

Ujutru, u skrajnutom kokošinjcu nabasa na britanskog pilota, nepokretnog, sa revolverom u ruci, pored leša Nemca kojeg smo takođe upoznali ranije i videli da je u haosu alarma za uzbunu obukao čizme naopako.

Kada zapale po cigaretu, Britanac kaže da ima otvorenu ranu od kuka do kolena koju mu je bolničar – i on nasumično naišao, i to bez opreme – priheftao zihernadlama („Obećao je da će da se vrati“).

Sledi nešto između dijaloga i vokalizacije prolaznih misli.

Britanac: „Čudno je to, zar ne? On je mrtav, ja sam obogaljen, ti si izgubljen. Pretpostavljam da je uvek tako. Mislim, rat“.

Amerikanac: „Pitam se ko je pobedio“.

* * *

Srbija se već deset godina nalazi u hladnom građanskom ratu, i jedino ostaje da se nadamo da će se, poput globalnog hladnog rata iz druge polovine XX veka, završiti ne oružjem već tihim, prirodnim umiranjem jedne od zaraćenih strana.

Još važnije, moramo se postarati da na poprištu nedogođene bitke grupa „Skorpions“ ne svira programske „power“ balade, da Dejvid Haselhof ne stoji na ruševinama Berlinskog zida sa baterijskom kravatom u dizajnu klavijature i zabavlja od potlačenosti poludelu masu, već da se sluša nešto nalik albumu Leonarda Koena „The Future“ iz 1992. godine, tom tihom glasu upozorenja i razuma okruženom oduševljenim vrištanjem o „kraju istorije“.

Nadajmo se da ćemo jutro nakon izbora pevati stihove naslovne pesme: „Stvari će otklizati u svim pravcima; Neće ničega biti što se može premeriti; Svetska mećava prešla je prag; I preokrenula duhovni red“.

Nije baš najbolje, ali barem zamenjuje najgore.

A poraženi, pri čemu mislim ne na glasače već desetak hiljada najodgovornijih članova Vladajuće kriminalne grupe?

Njima sleduje pesma „Closing Time“, iliti „Fajront“: „Plaća se pakleno kada violinista završi svirku; Fajront je; Kunem se da se desilo baš ovako; Uzdah, jecaj i gladni poljubac; Fajront je“.

* * *

Srpski Vođica će platiti cenu, na ovaj ili onaj način.

Biće najuren sa mesta predsednika dvotrećinskom većinom u skupštini – jer, članovi njegove organizacije kvarljiva su i samoživa roba, i učiniće sve da spasu sopstvenu kožu.

Zatim će morati da odgovara na pitanja.

„Kako ste znali šta je na dva minuta snimka sa naplatne rampe ’Doljevac’?“; „Kako ste znali da je rušenje objekata u Hercegovačkoj ulici naredila osoba iz gradske vlasti?“; „Kako ste znali šta se nalazi na snimku sa nedoličnim radnjama opozicionog političara pre nego što je javno pušten, kad je taj snimak nabavljen krađom kompjutera?“…

Ukoliko ne želi da daje odgovore, biće osuđen za pomaganje u izvršenju krivičnog dela.

Ukoliko želi, izložiće se riziku da prođe na način na koji kriminalci rešavaju slučajeve „drukara“.

Njegov duhovni i udbaški otac je 2003. godine pobegao u Hag pretpostavljajući da će se uskoro desiti teški užas posle kojeg će biti sazvan od strane istražnih organa u cilju informativnog razgovora.

Šta ako i on, inteligentan kakav je, ipak na vreme utekne?

Da li će, nalik Idiju Aminu, otaljavati svoje bedne dane u Saudijskoj Arabiji, gledajući iz klimatizovane prostorije bazen i užarene granitne ploče na kojima se tope plastične ležaljke?

S obzirom na povezanost bezbednosnih službi bliskoistočnih naftaških zemalja sa CIA-om, teško.

Možda će se njegov varljivi spas naći u Kini, gde će biti na kratkom lancu tamošnje obaveštajne službe kojoj će dostavljati saznanja o tajnama zvaničnika Evropske unije?

Jadan je to život, zapravo „život“, i nesiguran, jer zavisi od koristi koju možete priuštiti svojim gospodarima.

Ali, ne „živi“ li on tako sada, samo sa prijatne strane moći, milujući psetanca po glavi pa im se smejući kada otrčkaraju od prestola?

Paklena je cena koja se ima platiti, kada violina utihne.

A mi?

Mrtvi, obogaljeni, izgubljeni?

Da li ćemo znati ko je pobedio?

Ili barem biti sigurni da nismo izgubili?