Prevara iskrenošću

Glavna junakinja filma Leni (24) ćerka je apotekara sa porodičnom apotekom (reklo bi se da su dobrostojeći što bi trebalo da je relativno bitno) u malom vojvođanskom gradu i u predbračnoj je vezi sa dosadnim mladim čovekom koji se verovatno bavi nekim potencijalno unosnim kancelarijskim poslom. Ipak, Leni je u drugom stanju za koje samo ona zna a kandidati za oca su, osim verenika, musavi intelektualac sa kojim (valjda) gleda filmove i tip dilerske stilizacije (obojicu upoznamo u po jednoj kratkoj i dijaloški minimalističkoj sceni). Međutim, kada se na sahrani svog oca pojavi Lenin drug iz detinjstva Lazar, za koga kažu da je pametan mladi čovek koji studira u inostranstvu, sve odlazi dođavola a njih dvoje odlaze na biciklistički izlet po letnjim suncem okupanoj ravnici.

Trudnoća daje filmu okvir i služi kao antiteg nedostatku odgovornosti i sociopatskom ponašanju koje naši junaci pokazuju tokom svojih avantura. Zapravo, većinu prikazanih događaja pre bi trebalo posmatrati kao nešto što se dešava u junakinjinoj svesti ili kao seriju simbola, npr. Lazar ne postoji zaista kao trodimenzionalni lik već pre kao nekakva ženska tinejdžerska fantazija o drugu – potencijalnom ljubavniku koji pre svega „nije smor“.

Filmu, na način na koji je zamišljen, pomaže prisustvo Minje Subote kao nekakvog ceremonijal majstora koji se povremeno pojavljuje kako bi publici pojasnio šta se događa, ili, ređe, same junake usmerio u pravcu izlaza iz određenih situacija a, u stvari, usmeravao ka prelasku iz detinjstva u svet odraslih.

Dolazimo do „sata i pedeset i dva minuta festivalskog filma“… Trudnoća kao dramaturški okvir (Zašto se ženi gotovo obavezno lepi trudnoća kao nešto što je definiše? Ne bi li bilo strašnije da Leni nema konkretnu situaciju koju mora da reši? Meni se lično ježi koža kada krenem da razmišljam u tom pravcu.); serija kadrova – sunce, priroda, bicikli, lelujanje kose na vetru – koji bi svi mogli da nađu mesto u reklami za mobilne telefone, jednoj od onih koje propagiraju život punim plućima; pljuvanje, piškenje kao bezobraznost intelektualne vulgarnosti; scene glumačke improvizacije kojima se traga za istinitošću trenutka; izbor pesama – šlageri iz davnih vremena; frizure, vintage odeća koja služi kao zamena za mišljenje – imamo posla sa hipsterajem, već gotovo ideologijom koja promoviše spoljašnjost i stvari koje tvrdimo da volimo umesto utemeljenog stava o bilo čemu, pa ima li onda neke razlike između njih i onih što pune splavove poput gomila bezumnog adolescentskog mesa?

Autori filma misle da su istiniti i jedinstveni u isto vreme stvarajući film po formuli i to je jako bitno. Samo mešavinom tehničkog umeća (jedna odlična, uzbudljiva scena potere koja služi sama sebi) i uverenosti u svoju posebnost možete prevariti festivalske žirije i publiku – prevariti ih iskrenošću bez namere da ih prevarite. Dvoje glavnih glumaca daju sve što imaju i, čini mi se, zaista veruju da je ono što rade potpuno posebno. No, apsolutna posvećenost glumaca u filmu bez dovoljne karakterizacije likova nezgodna je stvar. Tokom filma naši junaci sreću izgubljenog dečaka koji je u isto vreme i oni sami i pomoć da se Leni suoči sa odlukom koja joj predstoji. U dugačkim kadrovima imamo pred sobom Leni koja posmatra, zatim grli dečaka što sve, bar meni, izaziva mučninu gledanja glumice koja se igra sa porađanjem majčinskog instinkta (dakle, glumice a ne lika) što predstavlja eksploataciju osećanja a to je nešto što se traži i čega ima sve manje u svetu gedžeta. No, to nije igrani film nego reality program. Živimo u svetu u kome se ljudima umesto filmskih priča kao surogata za dosadnu svakodnevicu nude emocije kao pomoć za podnošenje bezosećajne realnosti. Ipak, čoveku će uvek biti potreban izmišljeni junak kome se dešava nešto neočekivano i to je nešto u šta moram da verujem inače ću poludeti mnogo više nego što Leni i Lazar ikada mogu.