Priča iz mitske stvarnosti

Ondine su upravo tip bića iz mašte kakva bi trebalo da privuku pažnju Kristijana Pecolda.

Jednim delom zasnovane su na usmenom predanju Germana, Kelta ili Slovena, drugim nastale iz srednjevekovnih alhemičarskih razmišljanja proizašlih, pak, iz proučavanja grčke mitologije, na temu četiri materijalna elementa koji tvore svet i njihove povezanosti sa onostranim.

Naslovi Pecoldovih filmova takođe su elementarni, jednorečni („Barbara“, „Feniks“, „Tranzit“), skrivajući autora koji obožava da produžava postavljanje pitanja do tačke kada odgovori postaju gotovo nevažni, delujući da tačno zna kuda želi da zaluta.

Početak je, uvek, žanrovski siguran.

U prvoj sceni filma „Undine“ nemački fićfirić u slabo posećenom kafeu raskida sa devojkom, naslovnom Undinom.

Kadrovi su dugački, situacija je neprijatna ali poznata, sve dok scenario publici ne otkrije usudsku srž, kada Undine izgovori: „Ako me ostaviš, moraću da te ubijem. Znaš to“.

Mučenik smatra da se radi o zaključivanju poteklom iz maštarije u koju već bivša partnerka veruje, ali iz njegovog ponašanja je jasno da nije u potpunosti siguran za svoju bezbednost – ugroženu da li poremećajem ličnosti, da li Neobjašnjivim.

Zatim, Undine mora da prekine razgovor jer žuri na posao koji se sastoji od recitovanja urbanističke istorije Berlina grupama posetilaca u velikoj sali nekakvog gradskog instituta, opremljenoj džinovskim maketama.

Ovde, film troši puno minuta dok Undine predstavlja promene grada od devetnaestog veka do nedavnog prilagođavanja istočnog Berlina potrebama kapitalističkog društvenog uređenja.

Pitamo se šta je namera reditelja i primorani smo da razmišljamo, dok Undine izgovara hrpu zanimljivih ali dramski nejasno upotrebljivih podataka.

Radi li se, možda, o slojevima?

Neko je, nekada, podigao prvu kuću na obali reke Spre (ili Špreje, ako hoćete), međutim, mi, upravljajući se pisanom istorijom kao iluzijom spoznaje, zapravo ne znamo ništa o tim ljudima.

Sme se čak reći da ne možemo biti sigurni da su u pitanju uopšte bili ljudi.

Sledeći pojam koji nam se prikrada jeste „proces“.

Undine, završivši svoje nepretenciozno predavanje, užasnuta nad ubistvom koje mora da izvrši, odlazi u kafić u nadi da se njen bivši predomislio.

Tamo, dok tragički zanemela tumara, upoznaje Kristofa, industrijskog ronioca – stoga, povezanog sa Undine, bićem vode – i, nakon prenaglašeno romantične scene, ubijanje prethodnog ljubavnika biva zaboravljeno.

Proces je, dakle, prekinut, i to će do kraja filma ostati i osnovni i podtekstualni dramski sukob.

Svo to odlaganje sudbinskog ubijanja bi bilo – sme li se reći – ubistveno dosadno da Pecold, kao i u prethodnim filmovima, ne uživa u formi, u složenim sekvencama, u odabiru i igri glumaca, u detaljima.

„Undine“ izvesno podseća na „Duelle“ i „Noroit“, dva prednervnoslomska filma Žaka Riveta iz sredine sedamdesetih, te na izazivača sloma, film „Priča o Mari i Žilijenu“, konačno snimljen 2003. godine. Dok je Rivet bio neshvaćen i zapostavljen (pomenute art-fantazije jesu opčinjavajuće koliko su i naporne – baš me čudi što ih volim), Pecold je danas jedna od zvezda evropskog festivalskog filma i ne mora da čeka četvrtinu veka da bi – vraćamo se, kružno, na sukobe iz „Undine“ – okončao započeti proces.

No, da vidimo o kakvim je detaljima reč?

Recimo, Kristof kaže da ronioci često u sebi pevuše „Stayin’ Alive“ Bi Džiza, jer je unisona pravilnom ritmu disanja.

Par scena kasnije, Undine ga zove da bi ispričala kako je slušala sve moguće verzije pesme, ali je original i dalje najbolji.

Zaljubljena žena koja sate samoće troši da bi se bavila svetom svog dragog?

Ili neko ko – gotovo nemoguće – nikada nije čuo „Stayin’ Alive“, i podatke dobijene od partnera koristi u svrhu istraživanja?

Undinin stan je minimalistički, bez knjiga, sitnica, sa svom odećom na hipsterskom stalku.

Nomadski način života tzv. „young professionalsa“? Ili boraveći prostor nekoga ko nije u celosti materijalan?

Na kraju ili početku, tu je i Paula Ber koja igra glavnu ulogu.

Oko polovine filma, možda u nekom sporijem delu koji gledaocu daje prostor za svakakve ideje, zapitao sam se, „Koliko ova žena ima godina? Rekao bih da u privatnom životu nema po stanu zastrašujuće hrpe igračaka, a opet…“.

Zapravo, glumica ima dvadeset i četiri godine a pred pisanje teksta sam gledalačkog partnera pitao šta misli, i dobio odgovor, „malo manje od četrdeset“.

Ber ima savršeno glumačko lice – u univerzalnom smislu, jer može da igra sva godišta i kaste, i u konkretnom filmu, za ambivalentnost kakvoj Pecold teži.